Bosanska vila

Бр. 18, и 19.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 841

А друга мајка убија из пушке кћер своју и себе, јер није могла прегорјети, ни преживљети, да јој се кћер уда ва момка, у ког се и сама заљубила. Ето то су скорашњи догађаји; и то први у Пешти, а други у Бачкој. — А најновији ужасни догађај, кога и „О. Л, у броју 22. објави, јесте овај: „Побјегла мати са шћериним вјереником: У Богојеву ухватили су занимљив љубавни пар, 40-годишњу супругу, илочког учитеља Милоша Милојевића и њезина љубавника, 28-годишњег учитеља Јована Вујића. Потоњи је био заручник 18.-годишње учитељеве шћери, па су се овијех дана требали вјенчати. Прошле недјеље побјеже невидом жена Милојевићева, мајка вјерене ђевојке, а с њоме и наречени зет. Но то бјегство разјасни писмо, кога је оставила мати под узглављем своје кћери.

У томе писму мати моли своју кћер ва опроштење, што јој је отела заручника, и опрашта се од ње овијем ријечима: „Ти си још млада и нађи ћеш још згодна мужа, у чијем ћеш наручју све заборавити. Мени је Бог пружио сада срећу, коју не могу промашити.“ |

Ћерку је тај чин материн тако дирнуо да се отровала.

Шреварени супруг пријавио је бјегунце ради крађе, јер му је супруга узела собом и 600 круна, што су за мираз шћери били уштедили,

Ужасно, запста ужасно дјело, које је кадра само модерна жена учинити.

Како ли ће онда, удата жена увести под свој кров ђевојку, било родицу, било пријатељицу или ђевојку сироту без родитеља, да стече задужбину, из љубави према ближњему, коју нам Христос у Еванђељу толико налаже.

Чим би то урадила, она би највећој опасности изложила и свој мир кућни и срећу брачну, јер би јој овај демон обратио рај, ако га је дотле било, у пако. Она би јој са извјежбаним манирама супруга завела, излудила и најпослије с њиме би побјегла.

Слушкиња у кући неће ти поштедити ни брата ни мужа, ни сина, па не имао он више од 18 до 10 год. она ће му невиност отети и на зло навратити.

Толика је неуредност овладала у модерном женекињу, да се Ђђевојке без наде на брак, одају јошу раној младости развратном животу.

Ђевојка је тако стид изгубила и морално пала, да сестра сестру не смије у кући својој држати, ако једна има мужа а друга је Ђевојка.

Могла бих живе примјере навести о том. У данашњем модерном времену, ако се нађе која супруга да у своме браку сретно, мирно и задовољно живи ; да љуби и милује свога мужа, не може а да у непрекидном страху не живи, — и да не преза као овца од ножа, чим јој се куда супруг макне; знајући и видећи каквом гнусном женском робом обилује овај безакони модерни вијек, Како не би страховала,

када својим очима гледа, код је у променади са сво. јим супругом, како јој га Ђевојке и госпоје из очију отимају ; како у њега звјерају, изврћу се и смију; загонетне рашљасте вицеве с њиме проводе, не обзирући се ни мало на његову супругу, коју испод руке води.

А тако и супруг мора страховати за своју жену, ако је љуби и сретан се осјећа поред ње у кући својој, видећи око себе толике примјере вјеролометва, преваре, лукаветва и издаје женске !

Е —. ал како ће се очувати од пада уз таке и тодике зле и наопаке примјере, које види око себе, који утичу моћно на душу и на лакомо срце женоко, уз толике згоде модине, које жену обарају!

Она беспослена сједи на свом прозору, а онај Докони каваљер, млад и лијеп, стане јој испред куће прошеткивати, на њу се горе извртати и својим је погледом хипнотизирати 2

Или, кад је њезин супруг изведе у друштво, на забаву, па кад се стану око ње купити каваљери, и ројити као чеде око меда, па све млади, лијепи и замамљиви, са пуно „флујда“ и привлачности. Ту су комплименти, ту улагивања, ту шале, ту смијех, све живо, све букти, а све што на слабе живце и лакомо срце модерне жене жудно утиче. Јадни се супруг не смије ни жив показати; још се мора на зор смијати, као да су му милим драги марифетлуци и замке око његове жене. Боже сачувај да би се озбиљан показао, или да му не годе души, и да му нијесу мили таки шејтанлуци. Нашли би се господа каваљери, удварачи дубоко увријеђени, и одбјегли би од госпоје и мужа њезина.

Онда у оваком случају имају хиљаде начина да свој презир искажу томе супругу, и да његово право над супругом жигошу и јавно и тајно, па ако вије одмах по сриједи и дуел на смрт, јесу друге увреде, спрдње, клевете, којима нема краја ни конца.

Не зову га више ни на јавне забаве, јер је неотесани простак, љубоморан, неваспитан, дивљи човјек. Сви ће од њега главу окренути и у путу га неће гледати; на сваком мјесту бјеже од њега и о хљебу му раде. Ако човјек има лијепу и младу жену за супругу, па је не доводи никако у друштво, нити забаве посјећују, ни тај неће имати мира од њих. Што је не доведе овамо међу нас, да је видимо и да се с њоме забавимо. Зар не зна тај простак, да је у данашњем напредном времену престало оно просто старинско: моја жена — сада је социјализам и комунализам у томе погледу успио да је унаша жена“, — и ми сви право имамо на ту госпоју, као и супруг јој.

Још се толико издушмане и разбјесне на ову поштену чељад, да им о злу и понижењу раде; а ако је супруг у звању јавном, то им тешко и не буде. Ако дође који велики господин са стране у то мјесто, или његов претпостављени у служби, душма-