Bosanska vila

Бр 18. и 19.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 849

Није ово пјесма од радости, Вет од моје велике жалости“.

Ш.

Уродиле дуње Тановића,

Али оне Капетановића, Подбира их сека и заова Снаха бледа, а заова б'јела. Проговарх мила заовица:

„Што си тако у образу бл једа, Јеси л' блједа у матере била 2“ — „Нисам блједа у матере била, Поблијеђех како у двор дођох |“ „Јеси л блједа везир паше баба, Ил од наше пашинице мајке, Ил од мене миле заовице,

Ил од нашег слуге Хусејина, Ил од мога брата Мухамеда 2“ „Нисам блједа везир паше баба, Ни од наше пашинице мајке, Ни од тебе, миле заовице,

Ни од вашег слуге Хувејина, Вет од твога брата Мухамеда. Док ми дође, пола ноћи прође, Док обљуби и зорица дође: Стид је мене везир паше баба, Стид је мене пашинице мајке, А и тебе миле заовице,

И вашега слуге Хусејина,

И земљице, што по њојзи ходам !“

у.

У кадуне Алибеговице

Пуно мала, ни мало евлада; На намазу у Бога искала: „Дај ми, Боже, о' срца евлада, Не дај, Боже, оџак сахибију, Већ ђевојку кубњег душманина!“ У Бога јој кабул дова била, Бог јој не да оџак сахибију, Већ ђевојку кубњег душманина Име јој је Мелкуша ђевојка. Кад је Мелка за хизмета била, Поручују редом дајинице: „Чаовице Алибеговице,

Спреми нама Мелкушу ђевојку, Да | учимо стану и ђерђефу !“ Она спрема Мелкушу ђевојку. Мелка била три године дана; Разбоље се Мелкуша ђевојка, Виш' главе јој дајо Хасан-ага: „Би ди рада виђет своју мајкуг“ — „Драже него оба ока. врана!“ Па он викну слугу Хусејина: „Ти отиђи Алибега двору,

Па ти кажи Алибеговици,

Нек сесватим' Мелкушиним нада, Нек не купи руха, ни чеиза, Дајиџе су чеиз сакупили, Дајинице рухо покројиле“. Натовари дванес сеисана,

На носила Мелкушу ђевојку, Па кренуше пољем зеленијем. Кад угледа лагана носила, Проговара Алибеговица:

„Оклен су ви лагана носила 2“ „Из далека ова су носила.

На носилма Мелкуша ђевојка“ Проговара Алибеговица :

„А за Бога, хоџе и хаџије, Попуштите лагана носила,

Да ја видим Мелкушу ђевојку!“ То јој они за Бога хајаше,

Па пушташе лагана носила,

На носилма Мелкушу ђевојку. Она сјаха с коња великога, Она виђе Мелкушу ђевојку, Бирдем виђе, црној земљи паде, Бирдем ладе, бирдем душу даде, И умрије: Аллах рахмет ејле!

У.

На дивади у дно Перовића, Ђе ми кажу девет Атлагића; Сваком сека ужину носаше, Сваком носи питу и погачу, Али-бегу вино и ракију. Кад је браћи на ливади била, Под чадоре бегу Али бегу, А Али-бег тихо разговара: „длато секо, да лијепа ти си, Да ми није од Бога грехота, А од љиди велика срамота, Сад бих теби обљубио лице |“ Врисну, цикну лијепа ђевојка И побјеже своме б'јелу двору; Љуто куне бега Али-бега: „ЈЕ нека те, беже Али беже, Ведро било, а наоблачило се, Из облака муње и громови, = Удриле те, брате, на ливади, Ниђе твога не остало трага, Потље једна мукадема. реса |“ На вратим је сусретала мајка: „Хајр иншалах, моја шћери драга А вели јој лијепа ђевојка : „Муч' не вичи, моја мила мајко ! Р Носим браћи ручак на ливаду, Сваком носим питу и погачу, =“ . Али-бегу вино и ракију; Он је мени тихо говорио, Да би моје лице обљубио.

Ја сам брата на ливади клела, Да га удри из облака муња“. „У ријечи, коју говораху, Ведро бјеше, па се наоблачи, Из облака тиха киша нађе,

А у киши крупа пропадаше,

А у крупи муње и громови Ударише брата на ливади. Мајка диже милом Богу руке: „Мили Боже, на свачем ти фала, Кад не виђех у двору белаја Сина зета, а шћерду снашицу!“

МТ.

Удаје се Алибеговица,

Од помаме од девет синова, Остаје јој једно чедо лудо.

Кад дијете за мејтефа било, Брађа брата у мејтеф спремала У мејтефу за седам година.

Он се моли милој браћи својој: „Бе је кабур миле наше мајке, Милој мајци да проучим јасин“. Њему браћа мила говораху: „Није наша преминула мајка, Веб се наша преудала мајка!“ Моли им се братац Мухамеде: уда идемо мајци у походе!“ Стадоше се браћа опремати Сваки носи на Багету дибу,

А Мухамед седефли бешику,

У чем га је оставила мајка. Кад су били материну двору, Ту су нашли Кумрију робињу: „Хајде трчи у бијеле дворе, Џа ти кажи на муштулук мајци. Ево теби до девет синова !“ Кумријица у двор полећела : „дај муштулук, моја госпојице, Ево теби до девет синова“. Она хити огру са ђердана: „Нај то теби, моја Кумријице, Да се мени више задесило,

И боље би тебе даровала |“

У то доба све девет синова. Ту су били цијел мјесец дана; Стадоше се ђеца опремати,

Па пођоше евом бијелу двору. Кад је мајка ђецу испратила, Па се врати кули на чардаке, Она узе срчали дурбина,

Она гледа ђеце деветеро,

Кад их оте гора и планина, Онда мајка пјесму запјевала: „Њецо моја, до девет синова, Вашу мајку прешјенуло сунце!“