Bosanska vila

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 18. и 19.

Ничице је на земљу панула, Млидијаху да се саонула,

А кадуна давно преминула. И умрије жалосна јој мајка.1)

УП.

У Агана у мога драгана,

У драгога у шећера мога, Мишће душа а шећерли уста И бисерли сијах наусница, Очи црне, трепавице вране, Прекриле му румен јагодице.

1) Упор. Караџића, књ. Г., бр. 740

Ја му млада и не гледам мала, Вет му гледам ума и памети, Да за шта ћу оставити мајку И лијепо царетво ђевовање ;

Не бих царство за Цариград дала, Б'јела лица за три пашалука, Црна ока за три кадилука;

А синоћ сам и без паре дала, За недрагг, порад пуста блага, И том ми је мила мајка крива, Брига јој се око срца свила ! Синоћ су ме друге прекориле: „Драга бона, жени ти се драги!“

Нек се жени, жељела га мајка! И ја ћу му на весеље доћи, Добар ћу му принос донијети: Мрко бравче и црне колаче Црно њему до вијека било! Овекру бабу бјелу ахмедију Да Бог да му приспјела Ђефину ! Овекрвици евилачу кошуљу Свиле јој се кости од болести ! А заови капљу бохчу златну Капале јој кости од болести! А драгоме мркога јаглука Смркло му се, а не свануло му !

Српске народне приповијетке.

Жена је већи ђаво од ђавола.

— Српека народна прича. —

Спјао једном некакав тежак шеницу, а вјетар му је сносио све у једну хрпу, тако да му се шеница није расипала на све стране. Због тога је био љут и увијек би, кад год је вјетар однесе, говорио: „Ето ти је ђаволе!“ Послије се вјетар утиша и он је мирно посијао сву преосталу шеницу.

Кад је дошло вријеме жетви, сазове тежак мобу и поведе је на њиву. Кад су стигли на њиву, сви се забезекнуше, јер угледаше ђавола ђе сједи и чува шеницу. Тежак се прибра и упита га: „Шта ћеш ти овдје 2“ „Како, шта ћу одговори ђаво, ти си ми шеницу дао кад си је сијао, зар се не сјећаш шта си говорио, па зато сједим и чувим свој мал“.

(ад се тежак сјети шта је говорио и не могне ништа учинити ђаволу, но се врати натраг. Кад је дошао кући, упита га жена: „Што си се вратиог“ (Он јој исприча како је дошао са мобом на њиву и како је тамо затекао ђавола, па рече: „Ништа му не могох, зато сам се вратио“. Онда жена рече: „Ја ћу сад одвести мобу у поље.“ Одмах оде у вајат, свуче се сва и расплете косу, узме вратило на раме и пође пред жетеоцима. Чим је стигла до ђавола, измахне вратилом и одалами га по леђима. Ђаво у највишем страху стане бјежати, а она за њим, док га доћера до једне бездане у коју улеће безобзирце. Кад се нашао међу својим друговима они га у чуду запитају шта му је. Он им одговори: „Окупио ме гори Ђаво од нас, големе косе, па ме ошину нечим велике главе, са четири ока.“

Док су они премишљали шта је и ко је то страшило, жена се врати кући својој а жетеоци пожању сву шеницу. Тако се тежак увјери да не ваља свој рад и свој мал давати ђаволу. (Од тада је почињао сваки свој рад са Божјом помоћи и Бог му га је увијек благосиљао.

Страх очију нема. — Срп. нар. прича. —

Некакав цар сагради једном у својој земљи хасталану,:) гдје је примао и лијечио све хастез) џабе. “) Кад је свијет чуо да се не плаћа, похитало је са свију страна у ту хасталану и старо и слабо, а богме и лијено, тако да је за неколико дана била препуна. У тој хасталани био је само један хећим.“) Једнога дана пође тај хећим да прегледа болеснике и у путу сретне га један пјанац и упита га куда бе. „Идем да прегледам болеснике, имам их пуно, а сам сам“, одговори хеђим. Шјанац му на то рече: „Шта ћеш ми дати, па нећеш имати ни једнога“. Он му обећа дати десет дуката. „Е, па добро, ти хајде сада а ја ћу за тобом, па почни прегледали једног по једнога ја ћу те питати: ваља ли. Кад све прегледаш реци ми: нашао сам. Ја ћу те упитати: шта си нашао 2 а ти одговори : Нашао сам једнога, па ћеш га заклати сјутра рано и сварити даовим другим дајем чорбу“. Још му пјанац рече да не казује кога је нашао. У томе дођу у хасталану.

Хећим одмах почне прегледати једног по једног, а пјанац све стопу у стопу за њим. Кад прегледа и пошљедњега, онда рече: „Нашо сам“. Пјанад га упита шта је нашао, а он му одговори као што га је и научио. Кад су болесници чули шта хећим рече, препану зе и чим је он отишао, они одмах куд који почну бјежати. Међу њима био је један слијеп и без ноге, па је цијелу ноћ шврљао по соби док је, тек у сабах,“) нашао врата.

Кад је сјутри дан опет дошао хећим да прегледа болеснике, зачуди се што никога не нађе до ли тога слијепога, који бијаше већ пошао на врата. Хећим га упита куда ће, а он одговори: „Ја сам оздравио, па зато идем“. „Е, кад си и ти здрав, онда хајде“, рече хеђим. “ако се он опрости великог посла и сам се увјери да страх очију нема.

Прибиљ. од Илије Шкундрића: Тодор Ј. Џоповић.

1) Хастахана оолница. 8 Болесници. 8) Бесплатно, 1) Љечник 5) Зора

Сански Моста.