Bosanska vila

Бр. 18. и 19,

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 851

Баба учи молитву св. Саву.

Некада св. Саво путовао по свијету, па намјери се на неку бабу, п упита је:

— Баба, знаш ли се ти Богу молити 2

— Знам богме старче, врло добро. Ако хоћеш, могу и тебе научити.

— Добро, баба, научи ме. Баба, незнајући с ким говори, поче св. Сави казивати своју молитву, говорећи му: Говори старче за мном: |

„Босе ме не обезуми, Боже ме не облијени, Боже не дај зла живота, Боже не дај смрти без покајања ; Боже не дај непријатељу области и силе, тако ти твоје милости. Боже милостиви и могући подај ми

из своје простране и превелике азне здравља и весеља: мени и мојој дјеци и мом роду и племену врпском. Боже свевишњи, милостиви узвиси ми род и плод — подај ми берићета у малу и ћару.

Свети Саво, српски учитељу, српски проевјетитељу научи ме Богу се молити, научи ме истину говорити, научи ме зло не творити, научи ме српски мислити, српеки говорити а добро радити. Свети (Саво, српски заштитниче, заштити наш српеки народ од зла и пропасти, буди му помоћник у биједи и невољи, у искушењу, на сваком мјесту, на путу и на страшноме суду, код Господа Бога — Амин“,

У Б. П.

Прибиљежио : Срб-камен.

о рре

Хаоуо ЊЕ 1 узо)

он

ОДЈЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Стева Сремац. Две приповетке, реферат Гопових-а и ур. Петровића. Свеска 1. па 1777.

У Ш. броју Мостарске „Зоре“ за 1900. годину изишли су, у оцјену горе истакнутог натписа, неколики реци Гепош5-а, које је диктово његов укуси допадање а одмах послије тога у броју 7. истога листа, опет реферат г. ур. Петровића, који као да је тоном предсутности ударио тачку у увјерењу: да је његова оцјена Фх!! не само за њ но и за свакога другога.

Но и ако је све то тако, ипак се смије рећи још која ријеч поводом тога а и самих тих Сремчевих приповједака. Апетрахујући приповијетке, то захтијева „Сремац“. То захтијева онај Сремац, који хоризонтом нашег књижевног живота врца искрама сјаја и свјетлости кроз онај мрачни вео, који се из маха у мах, а при том врло често навуче на источнике душиних наслада: то исто бива појавом његовом и онда, када топли млазеви умјетног пера краве покрете замрзлих удова и дијелова на оном пољу, гдје се књижевност и мори и рађа. Мислимо, да никакве замјерке не може бити, нити се даје утрти оно увјерење о Сремцу, које је не само у маси нои у сласти читалачке публике створено и стечено, не критичким ножем и субјективном мишљу некога или ти укусом појединца, већ освојио он сам — Сремац. |

Апестрахујући све оне мисли и теорије, које су у г. ур. реферату наведене а које, узгред буди речено, можемо и ми усвојити али при том, неусвајајући и оне субјективне ствари, које се Сремцу приговором дају, — ми признајемо: да свачије увјерење, али само кад је увјерење, ваља поштовати. Ми то чинимо и према г. ур. али и поред тога смијемо рећи: наше је увјерење — Сремац има право а не г. Петровић!

Ми овдје застајемо и бићемо слободни позабавити се са ријеч двије нечим другим. Ну, нећемо отпопети доказивати нити наводитп туђе мисли на то, на који би _ начин г. Сремац постао најбољи сатирички писац, јер се тај начин скроз и скроз провиди кроз

СТАК. + поје | ел

оне редове другога пасуса г. Петровићевог реферата. Већ писац пише онако како његова душа осјећа: црта, износи онако, како његова душа прими и осјети, говори и казује онако, како сам о томе суди, мисли онако као што и остали људи мисле — и све друго као и код других смртних. Тек је само питање, да ли је истимнилио оно што је описао, осјетио, о чем је говорио, судио, — је ли истину потревио и изнио, и у колико је успио фотографеким снимком душе своје, ухватити оно што истина, живот и свијет дају и

садрже. Пишући о томе, писац — а то Сремцу нико не

д ју | = 1; смије и не може одрећи — себе апстрахује од свега

онога за чим по неки критичари трче, циљајући при том да себи даду позу и тон непогрјешима апостола, чија ријеч треба и мора да се чује!

Писац не смије, не треба а и не може му се, подчинити себе туђој вољи, па с тога еваки потез пера његова да буде обзир на ту вољу. То не смије бити, па ма од кога потицало. Овим не мислимо искључити сваку критику и туђе мишљење о пишчевом раду, тим већма, када је објективни израз општи. У том случају прека је потреба, но, која искључује осуду или прохтјев: граничити писца у писању и у напријед га озудити на угађање нечијем допадању, као што то захтијева г. ур. у У. пасусу ријечима: Или управо, „коју ја нећу волити.“

У вези са овим потврђују и она прва три питања наведене ријечи У. пас. али се никада не може правдати и оно ТУ. „Да нам г. Сремац покаже да и он умије да не буде умјетникр То је успио ако је желио ....“ Дакле, само је с тога успио то доказвати (2) што Максим не годи г. критичару. Но, не само „Максим“ но и „Лимунација“ боцка очи критичара. Одбацимо еве оно, што се приговарало „Лимунацији“ појавом њеном, схватимо и разумијмо вријеме њена јава и упитајмо се ко јој је пребацивао 2 Пребацивали су они, чије асоцијације интереса шину она дотле, да поборнике њихове користи, онога фала доведе до — смешног! Лимунација је разголитила једну метину, истину која је — из рачуна — навлаш