Bosanska vila

Стр. 352

прикривана. У осталом, она се некима и није могла допасти, она је бола у очи, дирала у интерес, а све то није годило. Није годила онда, па ево и данас, када се у Србији проповиједа и указује на прими. ритељно стање духова. У томе лежи доказ, да Лимунација није без утиска — без успјеха.... „Лимунацаја је један обим, који у својој садржини не обухвата само Срету, већ и још многе друге. Управо, то је Сремчев извор, који је јачином толико обилат, да је у стању дати више поточића разнога правца, па и даље да егзистује изворном јачином.

Што се тиче Орете и Максима — ако баш хоћемо могу бити један исти тип, једна иста индивидуа а не само „Опет то, само мало друкчије“ — али тип, који

је у својим главним оцртима за комичност и сатиру, изнио у она два случаја... „До воље пак, пишчеве стоји: без обзира на туђе допадање, хоће ли нами (рету и Максима изнијети у коме другом случају, облику и имену. Ми вјерујемо, само хоће ли може) То је главно, то му осигурава мјесто, које је „Ивковом лавом“ себи освојио а још, „Нишлијом“ задобио.

Заузећем те позиције, он доминује утврђењима не само своје околине, но чак и мишљењем, па ма од кога и због чега потицало.... То је створило вјеру у његову моћ, којој се само приговори добацивати могу, али никако због тпога ни дјелића од ње утрти.

Већ смо били слободни споменути, да Сремац има право а сада додајемо: да у Срети и Максиму није „фалзификација факата“ већ вјешто нађени факти, који у истини постоје, али који се бројним стањем губе у маси средине из које су.

Јест, и Орето и Максим постоје, Они су представници, а и пошљедници оних, и свега онога, чему је био резултат космополитеке жеље, мисли и проповиједи на штету нас самих и националних обзира наших. Сремац није из просте маште или незаузд»ности „личне симпатије“ или антипатије, која се у извјесним приликама, може претворити у клеветање људи, што немају могуђности да се истим оружјем бране“, није „не само да таква личност не по стоји, но и утисак који он од ње добија нетачан је...... (2) „А истина је која бије у очи још од Лиму: нације, (ми подвлачимо ове ријечи) да је г. Сремац у овим случајевима говорио на памет, да не познаје факта и да их не разумије“ (12)

На против, Сремац је увидио оно, пред чиме је, чини нам се, г. ур. у своје вријеме хотимично очи затварао што у данашњости опориче да постоји и да га је било. И, Сремац то шиба а г. ур. као да жели прикрити. Ето, у томе је сва разлика између дјела и реферата, а у томе лежи и сав изражај Г. Петровића !

Слободно је питати се, а у одговору би лежало и објашњење поступка са димничарем, што г. Петровић замишља за немогуће и нешто „усиљено“, — није ли Максим последник онога и оних, што јавно узвикив»ху „Норман има право“! у времену када тај исти Норман пуне прегршти гадости и многих и многих неистина бацаше на лице Србије. Не лежи ли на њима њихова (тих Н. аминаша) морална штета, о правду и истину, када у скоро за тим сам Норман опозива ријечи своје и признаје да је грјешник Он је признао али одабраваоци дјела његових, бише тврдоглавији и стално вјероваху у оно, што више ни Норман не вјероваше.

1029 БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 18. и 19.

Нијесу ли и Срето и Максим сродници или људи исте душе и мисли са онима, који са збора, гдје се осуђују тирани и непријатељи Српетва, — здраве „хрватске младенце ;“ здраве их онда, када искварена јаја, брлог, нечистоћа руку ми језика и њихова „тинта“ мазже зидове, светиње, богомољу, писменицу људе и све оно што се крсти и носи име српско.

И зар из те и такве средине са џомбасте калдрме варошке није ни један од тих отишао да газа блато сеоских сокака и нађе скровишта под стрехом и шљеменом — сеоске школе

Тога је било! То се не да порећи. Покушати то порећи, значило би : или да је крајњи тврдоглавост, или да је крајње непознавање онога о чему хоћемо да говоримо, као искључиви познаваоци а и сами га не познајемо, већ другима пребацујемо.

У овој прилици као да је тај случај.

(ремац је особито срећно запазио Срету и Мак: сима. Он их је оцртао, но други му то поричу, вели, не само да их не познаје, но чак и да не постоје! Вјера је наша на основу доказа, што их је наше друштво пружало и пружа, супрот овоме,

Ми не познајемо ни Орету ни Максима, али знамо друге неке, и то од оних „Што немају могунности да се истим оружјем бране“ али долазе до ис. товјетности Срете и Максима а при том су служили, па можда и данас служе личним дефицитом, а туђим рачунима све због „увјерења“. Ну, на њихову жалост оног „увјерења“, које данашње покољење не умије, не може да схвати и разумије а ваљда ће бити и зато што људеки појас њихова савремеништва стоји скоро и данас ондје, гдје га је Бого-човјек нашао, када је први пут изрекао: „Ови су људи браћа“ њега, сина Божјег, та свјетина, мјесто да. је разумјела, она га је распела а њих, поборнике земног блаженства ах! не само да не разумје но чак и не појми, већ их, као што то чини Сремац, шиба, осуђује...

Шризнати морамо, да нам је особито жао, што и њих, остале садруге Максима и Срете, Сремац не познаје, те да их и осталим укаже начином, како само он умије.

.. . Зар је то истовјетност Срете и Максима, када на главњама крај казана сједне учитељ и објашњавајући дјела Кара-Борђа и Милоша, таре заслуге једног у корист другога; објашњава шанац на Засавици, објашњава својим погледима (1818. г.); наводи и броји личне поступке из личног живота тих људи

и њиховог нашљеђа, ну, не онако у пуној истини но,

једностраношћу и на крају крајева изводи поуку кога треба већма вољети!...

Зар то није истовјетност, када из личног свог расположење према некоме, гријешити се о светињу свога позива, гријешити се о своју заклетву, па из Наставног програма изостављати поједине ствари па чак и — химну државну.

Зар то није истовјетност, мјесто да завршна предавања Српске Историје, обликом и тенденцијом патриотизма буду нарочита цјелина, цјелина која ће завршетком својим у срцима Српчића под школским кровом створити и оставити трајну есенцију за све оно што се жели, има и треба постићи, не само тим предавањем, самим предметом, но и светом задаћом свакога Орбина. И кад би тако било и увијек сејиспуњавало то, онда бин у доцнијем времену, када услови живота отму маха, та предавања, та есенци“ ја била би све до гроба несагориви жижак и уље у