Bosanska vila

Отр. 358

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 20.

игру и изнеле непристрасан судо њој, утврдиле су: да је Ђура Рајковић уметник у свом послу био.

Таленат Ђуре Рајковића имао је обележене ознаке и испољавао се у две сасма супротне и антиподне особине. Чудновата ствар код овога глумца: он се увлачио у душу оних људи, који у нормалном животу испадоју својим особинама и одликују се од осталих. У гомили типова, у мешавини живота, он тражи само зликовце, разбојнике, троваче, крволоке, а поред њих веома су му драги глупаци, добричине, стари зврндови и блесани. Он је с њима у уметности код куће. Кад посматрате типичнога херцега Албу, кога је Рајковић персонифицирао за све позније наследнике, ви се, без шале, гнушате тога нечовечнога. крволока, који вас поражава, својом беспримерном суровошћу и бестијалношћу. Али одмах сутра дан, прве следеће вечери, вама је непрестано, док год представа траје, развучено лице и смех се не одмиче са усана све док се завеса не спусти — па се и после тога смејете, пи увек вам је смешно кад год се сетите Ђурке у удози глупога и бедастога Перилона на путу. То је такав мамлаз, такав глупак да га не бисте могли бољега наћи ни у три суседна царства. Нонанкур пз „Флорентинског шешира“ и Перишон блесасте су добричине, којима сте се кад тад у животу емејали. ( таким се људима чешће сретамо; али су веома ретки онаки како их Ђура представи; он њихове глупачке склоности тако лепо изведе, тако представи да се за трбух морате хватати. Једно нас непрестано одржава у недоумици и ишчуђава нас: откуд и како је могућно да је ова бескрајно глупа добричина, која вас засипа смехом једно исто лице, које нас је синоћ страхом и стрепњом испуњавало, представљајући крвожеднога зликовца. Дибоско и Пол Форго, херцег Алба и Исак једно су исто лице које и Марсеко п Нонанкур, Арса и Леришон. Синоћ је био ненадмашни зликовац, вечерас је бескрајно глупа добричина, која једва уме бројати до педесет.

То је што нас задивљава. Крећући се између две сасвим супротне сфере духа, између двеју крајности и између живота и уметности Ђура Рајковић пробавио је тако, неуморно радећи, преко тридесет дугих година. То значи провео је век на једном послу у ком је морао бити другачији него што је у животу. За то је Ђура уметник и у пуном смислу те речи заслужује да му се ода достојно признање за утрошени труд и за сав рад на својој уметности.

А шта значи бити уметник у Србији то је већ стара, суморна историја. „Људи који се одају уметности унапред сами себе осуђују на страдања и па. тњу, на борбу и одрицање. Ствар је пуна језе и врло проста: Уметник је мученик ради своје уметности. Ради замишљене, лажне славе и уображене будућности жртвовати и ноћи и дане, жртвовати и младост и године, жртвовати мир и спокојство; одрећи се каријере и угодности у животу ради неколико ча-

сова проведених на намештеним даскама, на којима се зжавот представља, на којима наизменично играју час велможе и владари света, час просјаци и парије друштвене, Уметник често пута забринуто пита: шта ће сутра; али га од пута не могу одвратити ни глад ни зима, ни патње ни кредитори. Свима он пркоси и у брк им се смеје; јер су узвишенији циљеви којима он иде и више га маме и привлаче него и мека постеља и пуна богата софра, него и добра плата и безбедна каријера и топла соба и пуна чаша, А Ђура Рајковић био је један од тих.

(Сав век свој он је посветио уметности и милији му је био серцег Алба на даскама, за једно вече, него добар положај за читав век; више га је привлачио Исак у „Станоју Главашу“, него пуна господска. софра и руменика вино; боље му је годио Арса у „Саћурици и шубари“, него ли ма какав независан а зави“ дан положај Игром и уметношћу умео се опити и одушевити; обичном чиновничком каријером није се дао ни завести ни поместа. То је отуда што је Ђура у уметности својој гледао нешто велико и светло, што је био са вером и убеђењем одан свом позиву у коме

је гледао највишу еврху живота. И никад

није пожелео длешше славе и дивнијега признања него што је урнебесни пљесак веселе публике, која од смеха услед његове игре, не може вилице саставити; —- а тај се смех протезао од ложа до галерија; ишао је кроз све и свакога, кроз све сталеже, кроз све узрасте, кров интелигентне као и најпростије гледаоце: сви се смеју да им сузе врцају на очи : То је Ђура умео измамити; и у томе је лежала сва слава његова и сав глас. Већег признања није ни требало — Ђура је дубоко осећао да врши одлично и исправно своју тешку дужност; знао је да њега и његову уметничку игру озбиља сви од реда поштују и уважавају.

За то је и могао истрајати тако дуг низ го дина; он је српску публику одушевљавао својом игром пуне тридесет и две године, докле се уз болесничку постељу није прикрала сен смрти и утулила жижу честита живота његова. Тридесет и две године по-

_ светити позоришту, то значи толико исто година осу-

ђивати себе на патње и борбу, на сиротовање и одрицање. Но Ђура је био војник свога посла и није напустио заставу, него је, како се то вели, савесно истрајао на тој стражи. И за све време тај уметник био је неизмењен: није се другим чим поводио до осећањем дужности. ако је схватио свој позив; —- он га је не само волео него га је и поштовао. За то га је вазда умео са достојанством заступати и бранити и за то је у њему вазда налазио уточишта.

Позоришни критичар и посматрач, који је кроз дуги низ година посматрао игру Ђуре Рајковића могао је уочити у њој једну сталну особину, која се није никако мењала; ко га је гледао пре двадесет година, познао је глас његов и игру и покрете и