Bosanska vila

Стр. 859

после толико година. Игра овога човека имала је стално исте ознаке. Њура је раније срећно уочио најважније одлике типова које представља, проштудирао је характер добричине глупака и зликовца а оба су типична и веома јака, оба јако испољавају спољним знацима унутрашњост своју — и умео их је тако подражавати да нам је Њура збиља изгледао час као формална глупачина, а час као окорели зликовац. И онда ово: Ђура се није поступно дизао и усавршавао у својој пгри — она је била испочетка још савршена, те тако у његовој игри не можемо видети процес како се из једне клице развија таленат. Безброј- пута гледамо сметењака Леришона и церекамо се френетично кад га видимо онако збуњена у Паризу. Заценемо се увек од емеја кад Монанкур стане претима ко пракљачом ударати по клавиру или носати мирту и свебњаке по одајама. Безброј пута задрхтимо кад погледамо крваве очи Албине, из којих освета пламти и кад чујемо његов суров зликовачки глас. .. Ми смо се наизменично смејали и стрепили толико, толико пута кроз тридесет и две године, Ђура нас је са позорнице одводио у стварност, одводво нас је у шпанске дворове и париску префектуру, одводио нас је у разбојвичку пећину и тамничку ћелију... а једнога дана осетили смо да нам нема више милога пријатеља, осетили смо празнину у ерцу и запазили празнину у позоришту. Његово место п у души и на позорници остало је непопуњено. |

Није више то ни стари Лол-Форго, ни Арса, ни Исак, ни Шеришом, ни Нонанкур, ни Мареко, ни Дубоско — нема Ђуре. Он је своје одиграо; драма живота пришла је крају — завеса је пала... Хајне, немачки песник у циклусу песама под насловом „Гататиз“ овако пева:

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

„Чавеса пада, драми крај. Отишли људи, влада мрак. Свиђа л' се њима комад тај“ Аплаус беше врло јак Пош маса света разна Игра 5 ј; лане је верале. он рааа И мину живот, мину сјај!...“ Пок. Ђура родио се у Кикинди 1887. године. Први пут ступио је на позорницу 1860. године у своме родном месту, у дружину пок. Јована Кнежевића. Но та дружина није била дуга века и Ђура буде принуђен да се прибије и даље уз Кнежевића до згодне прилике. Већина чланова оде на позив пок. Јована 'Борђевића у новосадско позориште. Тек после трогодишњег лутања кров Банат, Срем, Бачку и Славонију он науми ступити на београдску позорницу, која је тада давала представе у вел. пивари. Ускоро оде у Загреб. Но и тамо остане, као и у Београду, само годину дана. Потом се поново врати у своје родно место где је са дружином био дошао покојни Стеван Чекић. Тек 1870. године поново се врата у Београд. Ту оста до конца живота, до другога априла ове године, кад се у 6 часова у јутру упокојио. Ђура је уметник који је радом и студијом дошао до заслужене славе: као интригант, као глупа добричина, као дедектив или злочинац, као сурова велможа и ојесни господар — Бури нема замене. А волели су га сви од реда — и глумци и публика. Имали су сви који су га познавали реч милоште ва њу; звали су га сви од рада Њурка, чика ЂЊурка. После прославе своје тридесетогодишње радње почео је чика урка поболевати и са свим се повљачити са позорнице, док најзад није у гроб легао. Нека му је лака земља у којој почива, а помен на њ биће трајан и светао за дуго година. М.

„Зефири“.

— Из књиге песама Бор. Л. Ценића. —

Гласник.

Киша тихо сипи, роси —

А голуб ми поздрав носи,

Раширио крила своја:

К мени леће, брзо хита — Вита, вита!...

Ох, а мене љубав сплела, — Преотела....

Долете ми голуб сиви,

У радости све се диви;

И гукањем љубав твоју,

Поздрав, жеље, све што ј' знао Изрекао... — Ох, а ја сам жељно слушб, Мила душо! —

1891. год. 1891. год

Магда пала, па застала Неста лепих дана; Неста птица — цвркутица

(Са увелих грана...

Суморна се јесен жури Хладне дане спрема,

И природа чари нема, Па снива и дрема.

Али љубав — дивно цвеће Увенути неће;

Јел да, душо, љубав наша Пролеће донећег —

Не питај ме....

(С мога чела ти би хтела Прочитати мисли моје; Ти си рада знати сада Што ме буне очи твоје 2

( мог изгледа и погледа Спазила си немир душе Не питај ме, какве тајне Грцајућ' ме речи гуше.

Ти ме гледаш — па ми не даш Да сакријем очи своје;

А ја рудим, бледим, жудим Шапућући име твоје...

1898. год.

7 АЛ а