Bosanska vila

Стр. 360

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Сима пензионар.

— Радоје Домановић. —

(Свршетак.)

|- Са тим наста ћутање, само што се из Кети друге собе чуло гласно смејање ЏеБи рино, који је читајући новине наишао | на ону Симину фразу „биће крвав рат,

каквог још историја није на својим листовима забележила“. „Лена је чачкала уво једном плетићом иглом, и гледала кроз прозор, а Сима трљао гудало тамљаном, и нешто гунђорио хжров нос, сигурно неку народну песму коју ће отпевати, па погледавши за тим у Јену прекиде ћутање.

— Знаш ли ти, бога ти, шта су гусле Орбину, а2г —

—- Добро кад ти знаш, а за мене је лако... но не мој ми урлати ту.

— (0, хо, хо, хо, видиш ти ње, — ту прекиде удешавајући кобилицу на гуслама, опет је погледа некако блесасто продужујући овај... а ја... знаш ли ти бога ти шта су Србину гусле....

„Лена се само намршти, али му не одговори ништа.

___Сима се не хте оканити, али то не вбог тога што је инаџија, него тек онако што нема друго шта да каже, још неколико пута додаде „баш ти не умеш мислити!“ Ово је изговарао полако и ватегнуто и не гледајући у њу.

—- Ама ти тражиш (Симо неког ђавола, шта си ми се најмио ка луд! Шта не умем мислити 2! Шта ти као мислиш 2! Ово је Лена изговорила врло оштро, зацрвенивши се у лицу као жар, а очи јој синуше као у дивље мачке.

—- Јок, вала, ти баш не умеш мислити, продужи Сима удешавајући нешто око гусала, и не гледајући у њу.

Лена сад остави, управо баци игле љутито и викну:

— Шта јоћеш ти данас од менег...

(Он не одговараше ништа, већ пошто удеси гусле, превуче гудалом преко струна и звуци се одазваше; узвикну једно громко и дугачко „хоооој“; „Лена закрешта наново, али његов глас поклопи њено крештање.

Еј) кад се шћаше по земљи Србији, · По Србији земљи да преврне...“

Лена нећ беше засузила од једа: „Симо“, крештала је она даље, али јој тек глас доби маха, кад он сврши једну строфу и поче само гуслати ..

— Симо, главу Бу ти разбити тим гуслама! ..

— Сима сад прекиде и озбиљно јој погледавши у очи запита:

— А, овај, знаш ли ти шта су гусле Орбину 2...

— Шта, знам лиг Нећу ништа да знам, мене се не тиче, но не мој се ту дерати ка луд!...

— А то ти, овај, ко заповедаш баш, као да си ти, овај...

— Ја ти не заповедам но ти љуцки кажем ...

А ха љуцки, па шта се дереш... — Ти се дереш, ја лепо говорим.

— Е па, овај, кад лепо говориш слушај овамо: гусле су очувале Орбину слободу ! По је изговорио пуноважно и чисто се сам осећаше задовољан...

—_ Јадна твоја слобода! додаде „Лена и ману главом, омаловажавајући га.

По том опет наста тишина, само што се чуло ив кујне гвецкање тањира, које је Риста прао; обоје се взадубише у мисли. Шта

ли су у тај пар мислилиг... У том нешто

- тресну у кујни, и они се обоје превуше и

погледаше једно у друго.

—- Тако, онај мамлав опет нешто разби, рече Лена и још се више наљути.

— Он ће вала и купити, оца му његовог! То ћу му на рачун — додаде (има, па се диже и поче ходати по соби, а Лена брзо изађе у кујну залупивши јако врата ва собом.

— У кујни наста ларма и врева, мислио би човек кућа се сруши.

— А, свињо ли ти бугарска, тако, ти моју кућу упропасти; ти ме живу изеде... Ништа ми не требаш!... Шта да платиш, бевобраз-