Bosanska vila
Стр. 362
1909. БОСАНСКА ВИЛА 1908.
Бр. 20.
Он је Ристу волео само с тога што му је једино с њим било лако изаћи на крај, а уз то га је и прилично јевтино служио. Истина кад се увме у рачун „одбијање на штету“ и друге ствари, добијао је само колико тек да се обува; али о томе нећемо говорити.
Риста је, као обично, стајао крај стола под фесом, у исцепаној гуњи и широким господин (иминим панталонима и исто се онако кевио и кривио.
— Баш се госпођа, овај, деде донеси то пржено месо... Вади ти Џеро... па суни, овај, и масти овде... Бога ми ти баш умеш љуцки да спремиш .... ја... па госпођа нам се наљутила...
— Хи, хи, хи, ће се одљутити она, рече својим тоном Риста.
— А ти велиш, овај,.
морамо јој писати, а2...
.. оће, оће... ја,
— Морамо господине, додаде опет Риста,
по своме. ~
Није дуго трајало овако затегнуто стање између Симе и госпође Лене.
Једног вечера добије као одговор, на своје писмо Лени, депешу од ње: „Сутра долавим. Чекај. — „Лена“.
Изјутра се Сима пробудио рано, па гласно зева као да зева по нарочитој композицији
(у вевању је био прави уметник) лешкари у постељи, весео и задовољан што Лена долази, па као човек, који је скинуо тешку бригу с врата, зажелео се да мало размишља и о доколицама. Поглед му паде на један укуцан ексер у дувару и њему од некуд дође чудна мисао на ум.
— Боже мој како би било човеку, кад би му неко укуцао онај ексер у главу 2
— Зло и наопако! устаде.
изговори гласно и
По ручку је већ седео с Леном заједно. — Ти, овај, баш тако вели Сима. — Тако!
— Ал опет не тражиш! Хо, хо, хо! засмеја се Сима.
-= Ао, муко једна! отеже Лена.
— Тражиш ме, ја како! Хо, хо, хо, хо!
— Нашла бих и бољи да оћу!
— О хо, овај, ти вала јок, а ја...
— Ћути, муко, Бути! прекиде га Лена.
— Ал, велиш, не можеш бев мене....
Хо, хо, хо, хо! засмеја се Сима.
Лена зену гласно и оде те леже на миндерлук, леже у виду полумесеца и залрка.
— Заспа! рече Сима гласно, па леже и он на други крај!
Ускоро су обоје у хармонији хркали.
њег 2 За
Светосавска ноћ.
Прича из српске прошлости
— Мила. —
= )а Дан се од ноћи дијелио. Мало,
____. сиромашно село у планини тек се почело (њу будити. Орози, ти први гласници зоре почеше (> се један другом одазивати. Са источне стране, тамо гдје пут води у долину, зачуше се потмули ударци. Радознале редуше зауставише водоноше и питаху их, шта је тог Али оне им не умједоше одговорити, јер и саме нијесу знале шта то значи. Тек једна између пошљедних рече: да се на раскрсници подиже крет, гдје ће се од сада село молити, док им владика не подигне цркву. Неке су се чудиле, неке радовале; а по нека је кроз зубе гунђала.
5
(Наставак.)
Идући кроз раштркано село исходу сунца, изван села на малом брежуљку, са кога се спушта пут у долину, искупило се неколико сељана.
У сред брежуљка, на најљепшем мјесту, гдје је трава била густа и висока за по лакта, побијали су мајстори висок, чврст, растов крст и око крста правили ниску ограду, а крај ограде клупе.
— Шта бленете у то знамење гријеха и заблудер — подвикну гледаоцима неки придошлица. Био је то старац средњег стаса, широких плећа и овбиљ ног лица. На глави је имао јагњећу шубару, огрнут је био дрном кабаницом, а ослањао се на дугу палицу.