Bosanska vila
1909. БОСАНСКА ВИЛА 1909.
Стр. 868
Неки се са поштовањем Он приђе до самог
Сви се окренуше... измакоше и пропустише старца.
крста и рече: — Добро вам јутро дјецо! Мајстори га премјерише и одговорише: — Добро ти Бог дао! — па се опет латише рада.
Старац је мрко гледао на раденике и рад. Ћутао је неко вријеме, па кад видје да мајстори неће ни да га погледе — он се окрете народу: |
— А шта је вас овамо довело, заблудјеле овце 2.. Ето већ пошљедица господске покварености. Бог вам дао овакав дан, да га у раду проведете, а не да бленете у грјешне измишљотине проданих душа.
Један момак, између раденика, који је маљем лупао по диреку, спусти маљ, погледа попријеко старца и рече: — Иди ти својим путем, чича, и брини се за своје гријехе: а нашу светању остави на миру, док те нијесам научио како се штује Бог и часни крет. |
— Блудни сине! —- рече старац и исправи се, а очи му сијевнуше чудноватом ватром. Мислиш ли ти да се Божји човјек боји твоје грјешне пријетње 2 Не. Онај, који иде по Божјој ријечи, не жали за мукама сатаниног тијела, но гледа да му душа вјечно живи у Господа. Несрећниче, зар не осјећаш тежину свога гријеха, већ си допустио да те сатана дочепа у своје канџе. Није ли доста што сами живите у мраку, већ сте дошли да и по нашим планинама распростирете мрак, коме служе ваши лажни свештеници. Подижете оно од чега треба да бјежите.
— Само сатана бјега од крста — рече један старији раденик.
— Сатана говори кроз твоја уста, — прекиде га старац — јер прекидаш ријеч, коју ми ули добри
дух. А он вам кроз мене заповиједа, не оглушујте се његовом гласу! Иначе, тешко, тешко вашим душама! Тешко. —
— Боме ни теби неће бити лако, ако још продужиш предику — рече онај млади раденик полугласно, заврће главом и нестрпљиво стаде ударати по коцу.
Старац или га није чуо, или се учинио да га не чује, тек настави: — Чујте Божју ријеч, коју довикује преко мене, слуге свога. Даље одавде! Даље са лажним светињама и идолима! Даље са сатаниним служитељима !
— Даље, будало! — дрекну разјарено млади раденик и подиже будак. — Стој! — чу се глас иза љих, као божја
труба.
Младић спусти будак, блијед и застиђен саже главу.
Старац устукну и у чуду посматраше калуђера у најљепшој снази. Калуђер и не окрете главу на њега, већ се приближи раденицима и загледа у младића.
— Знаш ли зашто се подиже ова светиња 2 Да се прослави и узвиси име Господње. Да се око ње искупе сви они, који су у мраку живједи и да познаду правога Бога. Да биједници код ње нађу утјехе а болесници лијека. Што, зашто сте гу на окупу, дјецо, зашто сам вас довео овамо и повјерио вам ово богоугодно дјело.
— А ти, момче, како си одговорио моме повјерењу 2 Јеси ли достојан тога светог рада 2... Како ти славиш име Господње, како расвјетљаваш мрак; како дајеш утјехе биједнику и како лијечи: болнике 2
— Шрости! — промуца момак блијед и тужан.
— На кољена, веселниче, на кољена пред све-
тим оцем — дошапну мајстор момку. — Само се пред Богом клечи — рече озбиљно калуђер, гледајући у мајстора. — Момку за сад пра-
штам; а ти, мајстор Го ко, други пут ћеш боље припазити да ти момци не дођу у искушење!
=— Прости, светп оче, — рече мајстор. — Бог види колико смо му одани, ја и моји момци. Он зна колико поштујемо његове светиње, Али кад напасвик неће на лијепу ријеч да се уклони, па још поче хулити светињу — прекипље млада крв
— Зашто си ту, да је утишаш. Но доста о томе, прионите, да се светиња што прије доврши.
Раденици живо прионуше послу, калуђер се измаче п приђе двојици ђакона, који су га пратили.
У том је п сунце грануло, а народа се еве више искупи око крста.
Неки су се из далека прекрстили и побожно приступали; а неки су радознало и дреко загледали.
У том и раденици довршише свети рад, прекретише се и одетупише.
Међу тим из села дођоше још два калуђера, а за њима момци, носећи котлић, књиге и крст.
На миг оног најстаријег калуђера један момак отрча са котлићем и до мало се врати носећи воду... Свештеници намакоше епитрахиље, расклопише књиге и приђоше крсту.
Неки из народа скидоше капе и прекретише се, а неки, као хотимице, остадоше под капама,
Један ђакон, коме момак донесе кадионицу пуну
жара, рече народу: — Скинпте капе.
Већина послуша, али неколицина, уз овога старца, остаде упорна. Неки су гунђали, а неки се насмијаше.
Онај старац рече: — Дошли у наше планине
да нам заповиједају.
Кад се онај најстарији калуђер спремио окрете се народу, благослови га, и сталним, — Скините капе! — (ве руке похпташе
благим гласом рече: глави... Сваки од упорлика осјети на себи благ, продирући поглед и задрхтао је.
И сам тврдоглави старац гунђајући скиде капу.
Настаде служба... Освештавали су крет.