Bosanska vila

1909. БОСАНСКА ВИЛА 1909.

Стр. 868

Неки се са поштовањем Он приђе до самог

Сви се окренуше... измакоше и пропустише старца.

крста и рече: — Добро вам јутро дјецо! Мајстори га премјерише и одговорише: — Добро ти Бог дао! — па се опет латише рада.

Старац је мрко гледао на раденике и рад. Ћутао је неко вријеме, па кад видје да мајстори неће ни да га погледе — он се окрете народу: |

— А шта је вас овамо довело, заблудјеле овце 2.. Ето већ пошљедица господске покварености. Бог вам дао овакав дан, да га у раду проведете, а не да бленете у грјешне измишљотине проданих душа.

Један момак, између раденика, који је маљем лупао по диреку, спусти маљ, погледа попријеко старца и рече: — Иди ти својим путем, чича, и брини се за своје гријехе: а нашу светању остави на миру, док те нијесам научио како се штује Бог и часни крет. |

— Блудни сине! —- рече старац и исправи се, а очи му сијевнуше чудноватом ватром. Мислиш ли ти да се Божји човјек боји твоје грјешне пријетње 2 Не. Онај, који иде по Божјој ријечи, не жали за мукама сатаниног тијела, но гледа да му душа вјечно живи у Господа. Несрећниче, зар не осјећаш тежину свога гријеха, већ си допустио да те сатана дочепа у своје канџе. Није ли доста што сами живите у мраку, већ сте дошли да и по нашим планинама распростирете мрак, коме служе ваши лажни свештеници. Подижете оно од чега треба да бјежите.

— Само сатана бјега од крста — рече један старији раденик.

— Сатана говори кроз твоја уста, — прекиде га старац — јер прекидаш ријеч, коју ми ули добри

дух. А он вам кроз мене заповиједа, не оглушујте се његовом гласу! Иначе, тешко, тешко вашим душама! Тешко. —

— Боме ни теби неће бити лако, ако још продужиш предику — рече онај млади раденик полугласно, заврће главом и нестрпљиво стаде ударати по коцу.

Старац или га није чуо, или се учинио да га не чује, тек настави: — Чујте Божју ријеч, коју довикује преко мене, слуге свога. Даље одавде! Даље са лажним светињама и идолима! Даље са сатаниним служитељима !

— Даље, будало! — дрекну разјарено млади раденик и подиже будак. — Стој! — чу се глас иза љих, као божја

труба.

Младић спусти будак, блијед и застиђен саже главу.

Старац устукну и у чуду посматраше калуђера у најљепшој снази. Калуђер и не окрете главу на њега, већ се приближи раденицима и загледа у младића.

— Знаш ли зашто се подиже ова светиња 2 Да се прослави и узвиси име Господње. Да се око ње искупе сви они, који су у мраку живједи и да познаду правога Бога. Да биједници код ње нађу утјехе а болесници лијека. Што, зашто сте гу на окупу, дјецо, зашто сам вас довео овамо и повјерио вам ово богоугодно дјело.

— А ти, момче, како си одговорио моме повјерењу 2 Јеси ли достојан тога светог рада 2... Како ти славиш име Господње, како расвјетљаваш мрак; како дајеш утјехе биједнику и како лијечи: болнике 2

— Шрости! — промуца момак блијед и тужан.

— На кољена, веселниче, на кољена пред све-

тим оцем — дошапну мајстор момку. — Само се пред Богом клечи — рече озбиљно калуђер, гледајући у мајстора. — Момку за сад пра-

штам; а ти, мајстор Го ко, други пут ћеш боље припазити да ти момци не дођу у искушење!

=— Прости, светп оче, — рече мајстор. — Бог види колико смо му одани, ја и моји момци. Он зна колико поштујемо његове светиње, Али кад напасвик неће на лијепу ријеч да се уклони, па још поче хулити светињу — прекипље млада крв

— Зашто си ту, да је утишаш. Но доста о томе, прионите, да се светиња што прије доврши.

Раденици живо прионуше послу, калуђер се измаче п приђе двојици ђакона, који су га пратили.

У том је п сунце грануло, а народа се еве више искупи око крста.

Неки су се из далека прекрстили и побожно приступали; а неки су радознало и дреко загледали.

У том и раденици довршише свети рад, прекретише се и одетупише.

Међу тим из села дођоше још два калуђера, а за њима момци, носећи котлић, књиге и крст.

На миг оног најстаријег калуђера један момак отрча са котлићем и до мало се врати носећи воду... Свештеници намакоше епитрахиље, расклопише књиге и приђоше крсту.

Неки из народа скидоше капе и прекретише се, а неки, као хотимице, остадоше под капама,

Један ђакон, коме момак донесе кадионицу пуну

жара, рече народу: — Скинпте капе.

Већина послуша, али неколицина, уз овога старца, остаде упорна. Неки су гунђали, а неки се насмијаше.

Онај старац рече: — Дошли у наше планине

да нам заповиједају.

Кад се онај најстарији калуђер спремио окрете се народу, благослови га, и сталним, — Скините капе! — (ве руке похпташе

благим гласом рече: глави... Сваки од упорлика осјети на себи благ, продирући поглед и задрхтао је.

И сам тврдоглави старац гунђајући скиде капу.

Настаде служба... Освештавали су крет.