Bosanska vila

Бр. 20.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 365

увијек и нека му уста остану камена, док сам не увиди истину и пред свим народом не призна гријехе своје, за тим се окрете свештеницима и рече: Молитва за призивање светога духа !

Свештеници почеше молитву.

Калуђгр је Бутао. Кад се молитва доконча, он рече: — Слава тебје Боже наш, слава тебје!

Сви су га побожно посматрали. За тим се сви погледи управише на онога старца. Неки од ближњих ословише га, он је стајао блијед, разбарушен, очи је избуљио у калуђера а модре усне мицале су се грчевито. Груди су му се подизале, а уста ширила.

Неко до њега шапну: Онијемио је. — За тим се шапат поче ширити и све гласнији биваше,

док се код крета не претвори у узвик. "(а

Народ је у чу у и страху викао: — Онијемио је, оншјемио!...

Гомила се размаче и пропусти калуђера који дође до старца. Кад га старац угледа, напрегну се, али мјесто ријечи истрже се из његових груди нејасан крик.

— Не мучи се, — рече му калуђер — већ мирно сноси заслужену казну. Иди кући, и моди се Богу! Водите га!... А ви, дјецо памтите овај дан и не вјерујте више лажним учитељима.

Старца поведоше у село, а калуђер се тихо врати крсту.

Сав народ, као из једног грла повика: — Олушаћемо, светитељу !

(Наставиће се.)

при со“

5“

Сунчев зрачак.

Јано зором у врту кроз грање, #09) Пробио се један зрачак мили: Из чауре оживе лептира —

И он мили, полети са крили.

М. 2 у Сад је зашто, спустило се вече, Отиш'о је трудан да почива.

Преко дана опет зрачак овај, У ком' беше чудна, тајна сила Пупољак је љубио у врту,

Из пупољка ружа се развила.

А пред вече, кроз лиснато грање, Драги гробак љубио му мали, Џа на гробу од пољупка, тога, Цветови се мали расцветали,

О њему ће оживео лептир, Ружа, цветак на гробу да снива !

Предраг.

Мој сапутник.

Приповијетка Максима Горког.

Превод Милана Матића.

(Наставак.)

6.

= ри велика рундова скочише однекле на нас. ШАакро, који за све вријеме горко плакаше, сад се страховито раздера и паде на земљу. Ја бацих мокар чекмени пред псе и сагнем се

| 7

за дрво или камен, али на земљи не могах ни-

«

шта наћи, сјем траве, која ме избоде по рукама. Пси — сва три савезнички — јурнуше на нас. Тада метнем два прета у уста и зазвиждим колико игда могу. Они устукнуше а за тим се већ чу и глас људи.

Послије неколико минута обретемо се пред једном великом ватром, око које се бјеху поредали чобани, обучени у овчје коже с вуном на поље обрнутом. Њутећи и неповјерљиво у нас гледајући, почеше слушати моје причање.

Двојица сјеђаху на земљи, пушећи духан, од кога се густи облаци дима витлаху из њихових уста. Један велики, с густом, црном брадом и великим козачким калпаком, стајаше иза нас, наслоњен на један штап се гломавном буџом на крају; четврти, млад,

плав, дјечко поможе уплаканом Шакру да свуче хаљине, а иза сваког од њих бјеху им штапови на земљи, Од прилике за пет саша од нас бјеше један повелики простор земље, покривен неким једноставним, мрким, таласастим слојем, налик на снијег прољетни, који се почиње топити. (Само дугим пажљивим посматрањем могаху се разазнати поједине фигуре оваца, које овдје лежаху, прибијене једна уз другу. Бјеше их више од десет хиљада грла на преноћишту ове тамне ноћи. Џо каткад тужно и плашљиво заблеје.

Ја сушим чекмени и причам чобанима све како сам чамац добавио и како смо овдје дошли.

— Па гдје је чамац — упита ме озбиљно мрколики старац, не смећући очију с мене.

Ја им кажем гдје је.

Михало, црнобради чобанин, преметну штап преко рамена и оде на обалу.