Bosanska vila

Бр. 20. 1902.

БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 8367

— Тамо је, одговори Михал.

— Онда нека га, нек стоји тамо! Сјутра рано да га Ивашка отера у пристаниште! па одатле нек

се отправи у Керч. Више ништа немамо с њиме

"радити.

— Али да не буде што непријатно по нас 2

— Ако ћеш језик за зубе, онда неће бити никакве непријатности. Кад би се пак чамац однио атаману, увјерен сам, било би непријатно како за нас тако и за њих. Ми ћемо радити свој посао, ви морате ићи. — Имате ли још далеко ићиг — упита

старац.

— До Тифлиса...

— Дугачак пут!

— Онда видиш, Михало, и атаман ће их задржати, и онда кад ће стићи у Тифлисг Дакле нек иду куд им је драго. Зар није г

— Јесте, па онда 2

— Нек иду, рекоше остали чобани старцу,

— Дакле се Богом, младићи! рече нам старац, показујући руком на наш пут. Ми ћемо чамац већ однијети на своје мјесто. Је л истина 72

— Хвала ти, чича, рекох ја и дохватих се капе. Ама на чему хвала 2 Хвала, брате, хвала, поновим ја узбуђен. Ама на чему хвалаг То је чудновато! Ја кажем: „с Богом пошао“, а он ми одговара „хвала“

Да се нијеси уплашио, а2

— о бјеше неправо за мене, и бојим се рекох ја.

= 0!... човјека на рђав послао на пут, којим ја идем. који пут видјети у животу, и онда ћемо бити добри познаници. Може бити да бемо један другоме некад бити од помоћи.... До виђења!...

да тим скиде своју чупаву капу и поклони нам се. Џоклонише нам се и остали чобани. Запитасмо их за пут у Анапу, и пођосмо. Шакро се нешто смијаше ....

и старац подиже обрве. Зашто бих пут наводио; Ја бих га радије Можда ћемо се још

(Наставиће се.)

ко =

Џезмија.

Историјска прича од Намик Кемала. О турскога преводи Алекса Ј. Ноповић.

(Наставак.)

(У ХЕХ.

Ко је Осман-паша дошао на Тимур-капију, дође му глас од извидница, да му иду у помоћ Да-

гистанески и Тогајски емири, сваки са 15.000 одабране

војске. То пашу необично развесели и намисливши се,

због ропства Адил Кирајева, Персијанцима осветити,

повуче сакупљену силу османлијску у правцу Карабага.

Кад је војска Карабагу приспјела, дође глас Осман-паши, да се персијска војска одатле Козовину повукла и дубље у средиште провинције ушла. Османпаша примијети, да му је војна сила недовољна да и даље у Персију упада; он очекиваше да му и сердар Мустафа-паша у помоћ дође, и да се још боље за одбрану осигура, да би војску за сваки случај у приправности имао, позавјетује се са дагистанским запо: вједницима и распореди њихове помоћне чете.

Кад је Осман-паша све ово уредио, врати се у свој војни стан на одмор, јер бјеше опазио да се од напорног рада сувише уморио и тјелесио почео малаксавати. И његови потчињени заповједници замолише га да не излази из собе никуда, док се не опорави,

ХХ.

Кад се Осман-паша осјети мало одморен, виђе да му ни с које стране нема опасности, и да се за кратко вријеме неће с душманима ратовати, отпочне се забављати са својим друговима и поузданицима

пићем и свиркама. Џезмија му бјеше највјернији друг и савјетник, јер је с њиме дан, ноћ нераздвојно био, и што су њих два разговарали, то је била само њихова тајна.

У тим њиховим разговорима, који су врло пријатни и занимљиви били, кат-кад би Џезмија и противну коју рекао, која би Осман-пашу и у мерак:) бацила, но то је он сматрао мање више за шалу. Кад се тај њихов разговор у велико разгранао, опазио је Џезмија, да му Осман-паша хоће нешто важно казати, па оклијева, — пришути се — прушути — док на један пут избаци ове ријечи: „По мом мњењу ми за сад нећемо моћи одржати ове ширванске земље, ако османлијску крв не спојимо са Ш!емајиловом. Ја знам да се и мој покојни отац са неком Абасијском принцезом оженио и Египат у својину османлијску придобио, па због тога је и Јемен послије освојио За нашу државу било би врло корисно, кад бих се и ја оженио једном ћерком Ш]емахил хана, тако би за себе придобио цио черкески и дагистански народ, они би постали душа османлијске државе, и онда би смо тек Персијанцима диктирали.

Ове ријечи пашине задиве Џезмију, па му у иронији одговори: „Господару! Твоја је воља ! али ја не знам, да ли у Шемахиловом роду има које женско

') бригу, вабуну.