Bosanska vila

СОтр. 368

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 20.

дијете за удајег“ Паша одговори: „мени рекоше неки да Шемахилов брат, Туџалав-бег, има ћерку за удају, и ја сам је једном из далека видио, кад сам једну ноћ преноћђио прије неког времена код Туџалав-бега као мусафир.) Џезмији бијаше овај говор пашин пријатан, али у себи придржаваше сумњу, да би било какве користи од тога крвног зближења са черкеским и дагистанским племенима. -Џезмија погледа преко ока пашу и опази да је преблиједио, и да му усне дрхћу, јер бијаше том намјером раздраган, по чему се Џезмија увјери, да се паша у дјевојку страсно заљубио. 'То је збиља и појмљиво, јер Осман паша и ако је од своје двадесете године почео у војсци елужити, он своје младо доба није проводио у неуредну животу, него се увијек трудио, да својим радом, пожртвовањем и јунаштвом стече држави и себи славе и достојанства, то му је најмилија жеља била. С тога, није, и не може бити никако неприродно и зачудно што се његово, иначе познато њежно и благо срце заљубило у 48. години у дагистанску љепотицу. Тиме он хоће да обнови свој млади живот, хоће да има до смрти љепотицу уза се, и да збиља оправда ону вајкадашњу арапску пословицу, која вели: „ко пред собом љепотицу гледа, очињи му се вид појачава.“

Дакле Осман-паша само се једним погледом заљубио у ту дагистанску принцезу и љепотицу, и заиста око га није преварило. Рабеа Михрадил ханума, бјеше импозантна љепотица. Њено сјајно лице сијаше као сунце, њен поглед и стас престављаше најплеменитије и најкрасније чедо онога вакта, у љепоти бјеше надмашила и своју родицу Перихану. Ништа не бијаху према њеној љепоти оновремене Гркиње, Маџарице и Талијанке. То благородно черкеско чедо требало је само један пут виђети, па се задивити томе божијем створу. Кад су је у Стамбол довели, опчарала бјеше све оне, који су је као младу дочекали, а особито младеж, која обраћа најмилију пажњу на љепотице. Чим су је виђели, мислили су да их зажарише најсјајније сунчане зраке, јер их очара њена љепота. ако и не би кад она бијаше и сувише примамљиво лице, за којим се отргне и суза радости, као оно у лава кад је у лову, па га сунце обасја, и сузу му наћера.

Џезмија у подуљем разговору о сретној намјери пашиној, прилично му ублажи раздрагано срце, и поче

1) гост.

му бесједити: Господару! Ох! како сте сретни и па-

метни: види се, да сте пошли стопама славног осно-

ваоца отоманске династије, великог султана Османа.

Он је исто тако као и ви изабрао себи заручницу

једним погледом на гостовању. Са њоме је изродио

дивне синове, који одржавају толико деценија велику

отоманску династију. Ако Бог да и вама престоји у

томе сјајна будућност, само ако добијете руку те ваше Рабеа Михрадил хануме. Без сумње добићете

је, јер Туџалав-бег нема никаква узрока, да своју

кћер не поклони једном царском везиру, једном чувеном и неустрашивом јунаку, највећем повјеренику

наше цареко-отоманске свијетле круне. Ако је вама не да, ја коме ће је дати“ Ове пријатне Џезмијине ријечи Осман-пашу развеселише, па ће му мало насмијано рећи: „ја мислим да се Ш]емахилово племе неће томе противити, зато сам теби и повјерио ту ствар, као своме најбољем поузданику да те опуномоћим да ми дјевојку испросиш. Џезмија се на томе пашину повјерењу дубоко захвали и са радошћу се прими тог деликатног посла Одмах други дан узме. са собом два шахида%) па се с њима упути Туџалав: беговим дворима.

Кад је тамо дошао дочекан је и угошћен врло уљудно заједно са друговима. То га је изненадило, а у исто вријеме дало му задовољства, јер виђе, да ће му мисија испасти повољно за руком, па отпочне говорити о повјереном му послу, Тај разговор није дуго трајао, и Џезмија добије ријеч од Туџалав-бега, да дргговољно даје своју Ђерку за тога чувеног јунака Осман-пашу.

Кад се законити церемонијал заручења сврши, Џезмија са друговима оста хефту-) дана као гост новог пријатеља. Послије заједно са невјестом и друговима крене се Тимур капији, дому свога Осман-паше, да му преда драгоцјени аманет, његову будућу сапутницу, испраћен разним свиркама и весељем. Османпашина воља се испуни. Његова се савјест умири, јер виђе првих дана живота да је не само изванредну љепотицу добио за жену, него је добио и праву домаћицу, вјерна вјечита друга, са којим ће даљи живот проводити у срећи и миру, наслађиваће се тога рај-

ског домаћег живота, са којим се дичи и наслађује

остали сретни свијет. (Наставиће се.)

2) свједока. 3) седам.

о С Суза.

УЈ Ј

| сретан знајте,

~ “> А

ПО ујош нико сретниј“ није Цесретан није онај:

ретан сам,

Кој само сузе лије.

Без њих никад нијесам Вјерујте, никад био, (Оне ми сметале нису Плакао, ил се смиј'о

Радост ил жалост била На срцу суза треба, Анђо је мира шаље, Утјеха то је с неба.

+ Јеремије Настић.

па А ак