Bosanska vila

Отр. 814

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 20.

Умрла правда.

— Орпека народна прича. —

по еу била два ортака, један говорио да је боља правда а други кривда. Тако су их били и прозвали — једнога Правдом а друУ гога Кривдом. их двојица најпошље се и ! равортачише, и Кривда на дијелу учини своме ортаку криво. Видећи Правда да му је криво учињено, тужи Кривду. Од те тужбе Правди не би никакве користи, јер парницу доби Кривда. Онда Правда подиже тужбу и на највиши суд, али и ту

Кривда побиједи.

Правда, због великих трошкова осиромаши, и у томе се јаду домисли, па нађе црквеног звонара (клисару), е њим се погоди да му велико мртвачко звоно читав сат звони. Ако би га ко год запитао, ко је умро, нек каже: „Правда. Још му написа на артији своје име и презиме.“

Како је звонар отего звонити, људи мишљаху да је умрђо некакав великаш, па радознали трчаху и питаху звонара, ко је умрог — Звонар свакоме одговори: Умрла „правда“.

То се чује п до цара. Цар зовне себи звонара, па га запита : „Зашто си ов'лико звонио ; ко је умрог“

Звонар одговори: „Дође човјек те се погоди са

мном, да мртвачким звоном звоним читав сат, вели,

умрла је правда, па јој треба звонити више но обично, мени плати и даде ми ово писмо.“

Цар јами писмо, на коме бијаше написано име и презиме онога човјека са додатком умрла травда. Цар одмах заповједи, да тога човјека нађу и њему доведу. Кад га доведоше, цар га запита: „Како је смио наређивати звонару да звони и каква је умрла правда 2“

Он му онда исприча од почетка до свршетка о себи и о ортаку своме; како му је криво осуђено; па рече: гдје живи кривда, ту правда не може — она умире.

Цар зажели да се о томе сам освједочи и да се о свему увјери, зато нареди, да донесу све судбене списе и да доведу још и ортака.

Кад је цар видио, да је, на правди Бога, изгубио човјек и парнице и своје имање, нареди, да смакну ортака Кривду и судије. Шравди даде све имање његова ортака. Како је тада Правда БКривду добио, поново је оживио, а ако није умро живи и ужива и дан данас.

Доње Шоплала, септембра 1902

Џо причању г. Ристе Ружића Станкова забиљежио:

Спасоје Ђурић.

ОДЈЕНБИ ПРИКАЗИ.

Сељанчице. Милорад 77. Петровић. Београд 1902. Цена 050 дин.

(Свршетак.)

Некоје од ових пјесама из Сељанчица у потпуној су мјери индентичне са обликом, садржапом п духом нар. женских пјесама. Могло би се узети, да су оне продукат угледања на Змаја, о чијој поезији дијелимо мишљење г. др. Бубе Недића (види „Из Новије Срп. Лирике“), ну, то није! Али и ако рекосмо да нам је Недић у овој прилици пресудни судија у ствари које се дотакосмо, ипак, не мислимо и н» можемо Петровићу примијенити оне ријечи Недићеве о копирању нар. пјесме — пошто је Петровић осталим пјесмицама доказао, да нише кописша већ стваралац.

Таквих пјесама има само четири „ЏШала роса“, „Моје лапе“, „„Ђубованка“ пи „Дај. ми драги“ у којој је репродуковано опо народно „није благо ни сребро ни злато...“ Већ као што рекосмо, овз пјесмице нијесу проста копија народних или ти Змајевих, већ су пошљедица инепирације народном поезијом ов» врете.

Признато је да је Јово Илијћ у најјачој мјери и најпотпунијој мећи пјевао своје пјесмеју духу па-

родних (види „Из Новије Срп. Лирике“) што се тумачи правом инеппрацијом пјесме народте. Та пнепирација које, слободно се смије рећи, у довољпој мјери има и код Петровића, није усамљена. Она је компли“ кована утицајем и моделима што их је хтио себи узети з: углед од ових пјесника наших, који су му на се скретали пажњу и освајали му симпатају. М, баш нам се чини, да га је покојни Ј. НШлијћ у многоме чему поучио. На ове нас ријечи упубује и сувише велика сличпост пекојих пјесама из Сељ»ничица са Илијћевим

„а особито ритмом и духом својим...

Већ је поменуто и запажено. да писац Сељапчица чешће даје својим стиховеким производима и по мало хумора. То је утврђено Ну, тај хумор

јоште није у оноликој мјери јавности предат у ко-

ликој се налази испољен у стварима за јавност припремљеним и оним, које су продукат интимпости његове. Право рећи, тим тоном и само том бојом обојен је његов однос са онима, који су му срцу блиски и мили. У овој лрилици из циклуса осталих, дотаћи Бемо се само једне и то оне Благи дани, у којој се тек дотиче оно битно обиљежје оних дана живота,