Bosanska vila

Бр. 20.

1909. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

875

на селу, када су ован теготни радови сељака нашег; када дође онај кратки, правилније назват, међудневички одмор с очекивањем на обилнију јесењу кишу, па да љесови заору угар или подрљају овима ита; или ти оних када и то прође, када родак роду, Дала пријатељ са учешћем комшилука дочекује пријатеља, који му је у госте пошао, или без свега тога комшије и љубавници“ сами сладе сладост јесени, коју је „Гаспод благословио“ када: Опет дошли благи дани, Ко и лани... ономлани, Све по старом: Побијене нове соје За амбаром, А на њима према јари, Дојаче се младо чвари...

Овај цитат, усамљен 8: се, пружа нам дио једне лијепе слике, кад пљувачне жљезде веђма но обично пљувачку луче а боја пламена и јаре руменилом боји околне ствари... Одмах за њим долази такође друго: како, загријан ражањ шкрипи међ рачвицама побијених сошица, жене трче ужурбаношћу, пиљеж маме, наћве стружу, лонце перу, чине сву приајану за вечеру а „стари“ сјели уз ракију „па галаме“ Ну, то није главно садржини и циљу стиха. То лежи у завршној строфи ове пјесме, гдје: „ужарене гламње праскају, гдје домаћин заповиједа да се донесе још мало ракије — ваљаде рад 'гдене ... ал еглене нема. Присутне почиње овлађивати оно осјећање и стање, када теме разговора тону за хоризонтом, отпочне зијевање и када у очекивању нечега, или да се прекине вријеме досаде, јави се она стереотипност тих прилика.

„На мах неко.тек вагуди: ЈЕ баш лепо време људи!...

То је завршетак а овакав завршетак, јасно казује тежњу ошинути, изобличити утврђено једно обиљежје за све оне случајеве, када се прави циљ нечега прећути а намјерно очекује, када се разговором допре донде, да њим мјесто једне садржине и збиље преовлада онај тон — из пустога у празно и из празнога у пусто, као и све оно друго, што колорише такве стицаје.

Ту одлику — хумор — или боље рећи јаву стиху његовом, којим нам се јавне тек гдје гдје у овој збирчици, ми смо били слободни генералисати тим: да му је хумор чешће посут и сарказмом. То смијемо извести на основу оних рукописних ствари, које су нам дјеломично познате. Као потврду напријед реченога, навешћемо дио из једне пјесмице именом „Сеоска Монотонија“ када у кишним, блатавим данима позне јесени обавијеним густом маглом пуном влаге; када дим сеоских димњака помијешан гњилом паром што се диже са трга и влажних торова; када се вријеме у надимљеним одајама убија примитивним занимањем тога доба; када с киселим лицем и увученим рукама у рукаве трчи омлађе чељаде дрвљанику по накисле огранке да ватру појача; када свак избјегава поље, шор и сокак: кад тада, као и увијек баш тих и таквих дана, попа сеоски зађе нуријом да обиђе духовну паству своју, јер је тада насигурно по домовима на окупу, да је обиђе у циљу да појача вјереко осјећање њено — и још ради нечега. нечега, што ће нам Петровић рећи:

„Уском каљавом ставом, Уморно кљусе клеца; С. муком напред гави И стари таеретт сефа.

На њега је попа, сео, Нуријом се крено,

Унатред је рачун свео И кланца редом лено.

Увјерени смо, да нећемо ни мало погријешити, ако се о овој ствари, мало лодуже забавимо, и да нам се не замјери, што смо се сада дотакли ових необјављених редова, тим већма, што нам они нијесу били главно, већ више напомена да утврдимо ону страну код писца, коју је само назрела књижевна критика наша,

Завршавамо.

Какав је цјелокупни утисак ова књижица својом садржином на нас учинила, већ смо напријед изја: вили. Многе појединости у њеној садржини, видно себе истичу, те су с тога саме собом довољно јасне. Већину емо нарочито истакли а и остале изнијете су општој јавној оцјени, објављеној скоро у евима књижевним часописима наше лијепе књижевности. Овдје на завршетку нарочито ћемо поменути и понајјаче истаћи слободу стиха, која је скоро свугдје у овој збирци проведена крса пјесме његове. Петровићев стих није везан за шаблон и крути „пропис“ слога. (Он је слободан, одријешен п често, врло често, ритмичношћу оспе се млазаст, те стално и противу горњега правила пријатно звони уху нашем. И, кад је тако, онда се потпунце увиђа оправданост ријечи М. Ћурчина (Орп. Књиж. Гласник бр. 36. — У!, 6. 1902.) у његовој пјесми „Пустете ме како ја хоћу“

„Зашто увек једно и исто,

Зар све баш мора бити јасно и чисто, И свуда прописан бројг!

Та песма није акт, и мисб није слово,

А дух тражи увек ново И хоће да буде свој

Ритам ће кроз музику речи Џробати себи путе

И отићи у прави крај,

У песми закони ћуте, Пустите осећај! ')

Писац Сељанчица у овој прилици, био је свој и дао нам је ново, а шта ће нам у будуће дати — видјећемо... Он нам се свај пут само представио, за: добио је књижевне симпатије (то је главно) а да ли ће их и освојити, — услов тога лежи у њему самом, то је његово!... Али, ма како се развили односи наше књижевности са њим, ова“) књижица уживаће ипак симпатије. Сигурност тога, ако апстрахујемо све друге услове одлике, које нас привлаче њој, лежаће за увијек, ма само и у овој једној. Ако би замислили цијелу нашу нар. пјесму као оплетени вијенац мирисавог цвијећа, онда ће нам она бити кита из које бије мирис душе народне!...

Рибари (Мачва). Жеив. М. Радосављевић.

КЊИЖЕВИВ И ХУДТУРНЕ БИЉЕШКЕ,

Знаменити Срби Х!Х. вијека Изишла је 14. св дјела „Онаменили Срби Х7Х. вијека“, која доноси ликове и биографије: Јанићија Ђурића, Димитрија Аврамовића, Петра Прерадевића, Никанора Грујића, Др. Јанка Шафарика и Јована Борђевића. О првих 12 свезака завршена је |. година.

1) Курзив наш. 2, Ускоро ће изаћи и [ св. Сељ.