Bosanska vila

Стр. 380

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

_ Бр. 21. и 22.

стражњим делом јако нагла на леву страну и да сам тешком муком балансирао на седишту. Хтео сам да се подигнем, али ме је она кожа преко ногу, пуна воде, тако притиснула у Боше, да се нисам могао ни маћи. Највад простењах тешко дишући:

— Шта је то, Миловане, ако Бога знаш 2

— Ништа! — одговори Милован љутито. шпице поиспадале а

Главчина прела, обруч с точка ко зна где је остао на друму. Ца сад2

— Шта 2

— Како штаг Пде ћемо сад

Па где ћемо на друго место, но у село2 Какво село 2

Лапово.

А железница 2

Море, ко вас пита ва железницу пооваке несреће и на оваком кијаметуг Те-

ред шко да се и до села докотурамо. —- „Лако је теби говорити, јер ти је све

једно: стигао данас, стигао сутра, али није мени све једно.

— Па нисте ви криви за то.

— И нисам ја, но ти, мој брајко.

— Како тог Зар сам ја могао знати, да ће точак спасти с осовинег — Осече се Милован љутито,

— Да Богме да си могао знати да си кола тачније прегледао.

— Кад смо јутрос иг Пожаревца кренули, све је било у свом реду; чивије на свом месту, може бити бољи. Каква је сад ова несрећа,

главчине здраве а точкови не

анатема је знала.

— А јеси ли обруче на точковима прегледао 2

— Нисам, јер су точкови здрави били.

— Е, ето, видиш лиг — повиках, чисто поносећи се својим кочијашким знањем. Обруч на томе точку није био добро притврђен; он је спао с точка, а ти ниси ни приметио ; услед тежине, тискивали шпице; главчина је, услед тог притиска, пукла и точак се расуо и ако чивија стоји на свом месту у осовини.

Јес, истина! Ево чивије здраве читаве у

наплатци су, при-

осовини.

— Не рекох ли ти ја!

— Сад шла му је, ту му је. Морамо се помоћи како знамо. |

— А како ћемо се помоћи, Миловане 2

— Лепо. Наћи ћу једну врљику, подметнућу је испод ове осовине, притврдићу је вренгијом ва предњу осовину, па ћемо полако у село. |

— А да ли ће то моћи издржати до станице 2

— О станици нема ни помена, јер донде имамо још добра два сата пута; једва ако до села доспемо.

— До села 2

— Да, до Лапова. Али се надам да ћемо се донде полако докотурати, јер у колима неће бити никаква терета бем вашег „коферчета са стварима,

— А јаг! — повиках у чуду, погледајући на оне дебеле млазеве воде и слушајући оно добовање по кошу.

— Ви ћете пешачити са мном заједно, иначе оде осовина до ђавола, па ћемо онда ипак морати и бев кола отпешачити до села, јер не можемо до зоре остати овде на друму !

Можете мислити: како ми је било, кад сам ове Милованове разлоге чуо! До душе није ми ни у колима баш тако пријатно било, јер је напољу пљуштала једна од оних ледених кишица, каквим нас месец октобар тако издашно посећује, али сам бар био у сувоти. Осем тога, благодарећи моме историјском „менчикову“ и добрим чизмама, ја сам прилично утопљен био. Али напољу, на испроваљиваном друму, по силном блату, по још силнијој

киши и по најсилнијој помрчини, мој менчи-

ков и моје чизме од руског лака изгледале су као једна ужасна иронија. Тек са једним капутом од оне мушеме, којом се еспапи покривају и са чизмама, у којима аласи рибе хватају, могло би се шта учинити, али овако '!

— По Богу, Миловане, како ћу по овом

кијамету и помрчини пешачитиг — простењах тако тужним гласом, да би се и камен расплакао.

— Бадава, мора се, господине! — одго-

вори немилосрдни Милован. — А је ли бар близу „Лапово г