Bosanska vila

"Бр. 21. и 22.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

· Отр. 381

— Биће један сат хода.

__ Један сат хода! Тешко мени, сињем кукавцу! „Охорите се највиша небеса! Чревмерије потреса вас људској“ Узвех и нехотице цитирати покојнога Сарајлију.

— Шта велите, господинег — Запита ме Милован.

-- Ниште! Ништа! Иди нађи па да се крећемо у име Бога! — одговорих Миловану с резигнациом.

врљику

— Чекните ви мало, сад ћу ја одмах, рече Милован, па оде негде у мрак с оним фењером.

(Остао сам сам, пиљећи у онај један фењерчић, притврђен на боку. Киша је непрестано пљуштала, а да би оно Чубрино „чрезмерије“ још потпуније било, поче, отуд «е Мораве, да пирка онај хлађани „вефирић“, који ти пискавим гласом звижди око ушију, пакосно урлајући: „то-0-0-љ0! го-0-0-љ-0-0!“ Мене прође чисто нека језа по телу. Направио сам цигару, па сам се преместио на десву страну седиштта, да бих олакшао осовини, која је у блату лежала. Коњи су стајали оборене главе, па ву с неком философском мирноћом подносили онај ледени туш и оно пиркање „зефирића“. Грдио сам и свој већ познати малер, и комисије и све оне недужне индивидуе, којима сам, ево већ годинама, с краја на крај Србије, са целим својим ауто_ритетом, у походе одилавио. Кад ће већ једном престати ова моја ломљава по путовима, по колима, железницама и лађама, по сеоским механама и градским хотелима, где има свачега, само не оно, што теби треба 2 Ето, јутрос сам рано пошао из Пожаревца. Дан је био истина мутан и похладан, али пријатан и бе5 икаквог изгледа на кишу. Путовао сам не мсже бити боље. (Стигао сам доста рано у Свилајнац, ручао и добро се одморио, јер нисам хтео навалице рано поћи из Свилајнца, да не бих на досадној Лаповској станици дуго чекао нишки брви воз, који тек после поноћи стиже у „Лапово. Рачунао сам да у селу Лапову будем о вечери, па пошто се коњи добро одморе, да ипак за времена стигнем на станицу ва воз. (ве сам то лепо израчунао

али ми је сав рачун покварио онај Милованов точак, који ме изложи овој леденој киши и „зефлрићу“ и који ће ме још Бог зна каквим непријатностима изложити. Да сам раније пошао из (вилајнца, точак би Милованов, јамачно дотрајао до села, и онда би ситуација сасвим друкчије изгледала, али овако ето шта ми учини оно моје башкарење у Свилајначкој „касини“. Грдио сам и себе и Милована, и „кавину“ па чак иону Маџарицу Тереску, која ми је, по ручку, кафу у „касини“ донела ....

— Е, господине, силазите се кола да утврдим ову врљику под осовину, па да у име Бога крећемо! — чух Милованов глас,

Мене као да неко удари леденицом у главу. Дигао сам јаку, набио сам шубару на уши, уздахнуо вам „и два и три пута“, па сам се једва искобељао испод оне коже, са које се сруши читав аков воде на мој менчиков. Кад сам стао ногама у (блато, мене вапљусну у лице читава бујица ледене кише а моја стакла у мојег цвикера о час посташе непробојна, као они провори на Вишој женској школи у Београду. Стресао сам се, па сам стао иза кола, да бих се колико:толико заклонио, док је Милован издизао осовину и петљао око оне блатњаве врљике. |

— Господине! — рече Милован. — Присветлите ми мало да утврдим врљику ва предњу осовину.

Дигао сам фењерчић, па сам му присветлио. — Та-а-а-ко! Сад је у реду, — рече он, пошто је врљику вренгијом увезао. — Ово

ће јамачно издржати до села, а тамо ћемо ваљда наћи мајстора, да точак оправи.

— Зар сад, ноћавг — Упитах.

— А, не; сутра!

— А кад Бемо на станицу.

— Кад да Бог! — одговори Милован с највећом мирноћом и стаде купити по блату оне расуте шпице и наплатке и бацати их у кола.

Лепо, Бога ми! помислих у себи. Дакле ја нисам сигуран да Бу чак и сутра на ста-