Bosanska vila

Бр. 21. и 22.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 389

ву св. оци проклели и они проклињу. — А за овим сви у глас отпочели молитву: „Шокдањамо се Христу и св. Богородици, поклањамо се часноме крету, поклањамо се Божјим, црквама и свима светим и Божјим угодницима ит. д. Још светитељ није довршио своју молитву а из гомиле народа зачу се неки промукли глас. —- Опрости, светитељу, опрости Сви се узнемирише. Перјаници полећеше, да виде шга је то; з слуге краљеве стараше се да поврате ред. Сви су се трудили, да се свјетина утиша. Али је онај глас, из све снаге викао и преклињао, да га пусте до свети: теља. Светитељ нареди перјаницима да га приведу.

Сви су очекивали ко ће се појавити. До мало се појавише перјаници водећи међ собом неког старца у чистом, зли сиромашном одијелу. Он се истрже из њиних руку и паде светитељу пред ноге. Јецао је.

— Устани, сине! — рече му светитељ благо. Ко си тиг

— Ја сам, — рече старац — тешки грјешник ! — У мраку и грдној заблуди усудих се ја, грјешни црв, подићи глас против Господа Бога свога. Ти си био свједок, светитељу, моме безбожничком хуљењу. Тада ми по Божјој правди завеза језик, да њиме не трујем смирено стадо Христово. Од тог часа мој се ум разбистри, очи прогледаше; али ми уста осташе

запечаћена. — Данас, о праведниче, покушах да говорим за тобом свето признање цркве, вјере и Спаситеља свог Христа. — И гле! Чуда су твоја света.

Мој се језик одријеши и ја могох све за тобом изговарати. Проклество је са мене скинуто, ја сам препорођен ... Светитељу, опрости и прими под твој скут и крило свете цркве блудног сина!

Сви су били задивљени; а светитељ је изгледао узвишен.

=— „Небо се више радује кад се врати један грјешник, него двадесет и девет праведника“, — рекао

је наш Спаситељ. — Приђи сине, у крило матере цркве, мој благослов и опроштај нек на теби почива!

И опет је настала гозба ......... и трећи је дан освануо. Трећега дана из јутра у престоној дворници, пред краљицом и архијепископом, пред епископима пи великом властелом потписао је краљ повељу, којом дарива манастиру „Кичи цркву св. Вазнесења. Црква је добила: „честицу часнога крста“, Богородичне „ризе и појас“, „честицу од десне руке и од главе Јована Кретитеља“ и „мошти свију св. апостола“. За овим иконе, златне и сребрне судове, рипиде, завјесе и покрове, ризе, еванђеље и потребне књиге и педасет и четири села, осам жупа и многобројне људе. За тим је са дворског доксата прочитао народу ту повељу. А послије тога сви наврвише под велике шаторе, који су се пружали иза двора. У шаторима су биле дуге трпезе, а за њима краљеви перјаници. У сваком је шатору била по једна дворска, госпођа и један витез, који су народу дијелили краљевске поклоне. Нико није остао, да није био дариван. У престоној. дворници, краљ и краљица својеручно дариваху велику властелу и више свештенство. Послије даривања настаде сјајан ручак и весеље. За трпезом су сједили до заласка сунчевог, а онда се сви спремише за полазак. Шрви се кренуше краљ и краљица са дјецом, дворјанима и госпођама: перјаници су на коњима окружила кола. Народ их је испратио бурним клицањем. Сад се стадоше еви равилазити. Између гомила, веселог искићеног народа, који се пјевајући враћао кући, сваки час би про: јуриле неке кочије са племенитим госпођама или витези на коњима. Трећи дан остаде само архиепископ са свештенством.

Трећи дан је опет била свечана служба, а посдије службе наступило је крштење јеретика. Први од свију крстио се некадањи богумилеки гост Благоје.

(Наставиће се.)

РАМЕ

Самохвалисање.

— Хајнрих Сајдл. —

| вркутао цврчак у зеленој трави, Па му разне мисли прелећу по глави; И он 'вако суди: ех, баш певам лепо!...

— Бумбар један зврји и удара слепо Са лагани крили, мислећи у себи: Овакову свирку, ко волео не би2...

Београд.

Ре =: , — У бари се жабац ено сав надув о, Од крекета свога грдно се задуво, А у себи мисли: јесам вештак живи, Јер мојој се песми ето сав свет диви.

Да, тако то, тако, на том свету бива, Свако вам то само у себи ужива,

А другом се увек злурадо подсмева, И његове труде пакосно исмева.

В. К. — Љубисав.