Bosanska vila

Отр. 890

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 21. и 22.

Мој сапутник.

Приповијетка Максима Горког.

Превод Милана Матића.

(Свршетак.)

ПБ

ашто се смијешг — упитам ШТакра.

— Омијем се из одушевљења према овим чобанима и њиховом моралном животу ; смијем се из одушевљења према свјежем јутарњем ваздуху; дроме небу; смијем се из одушевљења према ведрини душе, према чистини неба, према сјајности дана и ведрини његовој... За тим ме лукаво погледа и удари још отвореније у смијех. На његово весело, здраво смијање и ја се почнем смијати. Дватри часа, проведена с чобанима крај ватре, укусан хљеб са сланином, улише нам, сусталим у путу, нове

ха 46

смијем се из одушевљења према ве-

снаге за даље напоре, али и ово брзо ишчезе.

— Зашто се, дакле, смијешг Јеси ли заиста весео што си жив остао, а2 “КАив и још сито —

Шакро заврће главом у знак одрицања, дохвати ме са стране, начини једну гримасу, изнова се поче смијати, и најзад поче покварено руски говорити:

— Ти не разумијеш зашто се смијемг Нег Одмах ћу ти казати. Знаш ли ти шта би радио, кад би нас одвели код атамана или цариника 2 Не знаш 2 Казао бих за тебе: да си ме хтио удавити и почео бих плакати!

— Онда би имали сажаљења према мени и не би ме уапсили! Разумијеш ли!

Ја то узех за шалу, али, куку мени!

И он ме онда о озбиљности своје намјере поче тако јасно и чисто увјеравати, да ја, мјесто да се на њ и на његов наиван динизам љутим, што сам више пута према њему био милосрдан; мјесто свега дакле мога добра према њему, — он се сад подиже на мене. ЈШта се, дакле, онда може мислити о ч0вјеку, који, у великом наступу одушевљења и смијеха озбиљно прича да има тврду намјеру некога уморитиг Шта треба с њиме радити, кад он ову своју

намјеру сматра као лијепу и духовиту досјетку.

Сасвим увријеђен, да му покажем сву неморалност његове намјере, он поче доказивати, да јао његовој користи, што је има, треба да ћутим, и да заборавим да он путује и живи с лажним пасошем и да не би то баш похвално било, кад би се открило.

На један пут мени паде нешто страшно на памет.

— Стани — рекох ја —- и заиста ћеш се увје: рити, ди сам те хтио удавити.

— Не!... Ако ме у воду гурнеш — мислио сам то. Кад би ти сам пао — то нијесам мислио !

— Хвала Богу! — подвикнем. — Но, за то ти бар хвала ! |

— Не, не говори „хвала“. Ја теби имам казати „хвала“. Тамо код ватре теби је било зима, и мени је било зима... Чекмени бјеше твој — ти га нијеси узео. Ти си га осушио и мени дао, а нијеси га узео. Теби дакле „хвала“. Ти си врло додар човјек — то разумијем. Ићи ћемо у Тифлис и све ћеш тамо имати. Одвешћу те оцу и казаћу му да си ти риједак човјек! Храни га, пој га, а мене води у свиње. Тако ћу му казати. Код нас ћеш живјети, бићеш баштован, пићеш вина и јешћеш шта хоћеш !... ах, ах, ах! Кивјећеш врло добро, врло просто!... једне чиније са мном!...

једи, пиј, из

Тако полако, ваше он дражи живота, намијењене мени у Тифлису.

на дугачко и на широко описи-

За вријеме његова говора, ја сам се сјећао велике несреће људи, наоружаних новим моралом, новим тежњама, с избраним правцем у животу, па сам мислио како им је кад у путу набасају на каква човјека е друкчијим, кривим и извитопереним погледима на. живот, Јадан је живот таких путника! вољу окренули би се у ваздух. Али они се кређу као оно добро сјеме по вјетру, које, и ако ријетко, ипак по неки пут падне у родну земљу... |

Мимо своју

Поче свитати. Море као позлаћено ! — Ја ћу спавати — рече Шакро.

— Застадосмо. Он леже у једну јаругу, недалеко од обале морске у сух пијесак, заглоњен од утицаја вјетра, и, замотавши се у чекмени, брзо заспа. Ја сједох поред њега и посматрах море.

Оно бјеше страшно узнемирено. Таласи редом један за другим, запљускиваху обалу, и упијаху се у пијесак, који све пишташе од воде што у њ продире. Бијеле таласне гриве запјенушена мора удараку у предње таласе према обали, одакле, одбијени, врате се натраг, али у том јуришу сусретну се у путу е другима, који им као потпора долазе. ливши се тако запјенушени, крену се наново обали, у тежњи да прошире границе своје моћи. Од хоризонта па до обале, на дијелом морском простору,

Загр-

замеће се овака игра савијених јаких таласа, и, у наизмјеничној хитњи, јуре у збијеним масама, тијесно један с другим свезани заједничким намјерама. Њихова гломазна леђа сунце обасјаваше све јасније, и они даљи таласи, на хоризонту, изгледаху према сунчаној свјетлости као крв црвени. У овој титанској игри водене масе ни једна једина кап не може се изгубити, него трчи и јури као неком свјесном метом