Bosanska vila

Отр. 64

Бр. 4

Као што се из поменутих редова види Коста Таушановић је за политички препорођај Србије врло важна чињеница био; зли је двојином више заслуга стекао на привредно-економском пољу. И средиште његова рада ваља овдје тражити. Коста је био својим радом од пресудна значаја за оснивање и подизање заната, трговине и индустријске производње у Србији, и његов рад на овом пољу показује огромне стварне резултате. Може говорити ко шта хоће о Кости као политичару; али о њему као српском привреднику слажу се мишљења и најсупротнијих људи и политичара. Мора му сваки одати заслужно признање и хвалу.

Рад Косте Таушановића на привредно-економском пољу обиљежен је веома значајним тековинама, које ће постојати док и Србија буде постојала. Име Косте Таушановића на овом пољу означава једну нову епоху — доба препорођаја привреде и радиности у Србији. Нико не може спорити да смо у том погледу данас куд и камо напреднији, него што смо били до њега. Што стање привреде у Србији не стоји рђаво њему се има благодарити, јер он је привреду оживио и кренуо напријед.

Појава Косте Таушановића на привредном пољу српске државе обиљежава један нов правац у економској политици Србије. Програм рада Таушановићева даје се окарактерисати тежњом, која је у исто вријеме и тежња цијелог народа: да се економски и привредно земља независно развија. О поузданошћу се може тврдити да у раду Косте Таушановића лежи прави смисао цјелокунне економно-привредне политике Србије.

Као политичка чињеница у својој отаџбини Коста Таушановић истиче се изнад својих савременика и сматра се као раденик чији је политички рад обиљежен трајним успјесима. Као привредник Таушановић јеу Србији једини човјек који је привреду издигао на један виши степен и управо унио живота у њуи извео је из вачмалости. — Као политичар — велики је био; као привредник — незамијењен. На оба мјеста показао се као достојни поборник за истину, право, законитост и поборник за народно благостање.

Но као што рђа једе гвожђе, тако у Србији политика једе људе. И ако је својим радом Коста био

прегао на чисто привредно поље; и ако се од участ-

вовања у текућим политичким пословима био повукао и гледао да подиже у земљи трговину, занате, кредите и све гране радиности, противници његови гледали су баука у њему и вазда су га се прибојавали. Одмах морамо нагласити да његови противници нијесу били ни љубитељи слободе народне, ни поштоваоци уставности и закона. За тосу му и били противници. Они су Таушановићу стварали на сваком кораку сметње не би ли му убили глас и поколебали оно повјерење што га је у народу неограничено уживао. Но то је био Сизифов посао — то је била проста лудост. Народ је Кости вјеровао, он је ишао за њим и знао је да је на добром путу. За то су се веома лако изи-

1902, БОСАНСКА ВИЛА 1902.

грали они плиткоумни и сулудасти политичари, који су се обмањивали увјерењем да ће моћи једном лажном, измишљеном, сметењачки удешеном завјером убити његов глас и каријеру политичку. Из Чебинчеве афере нико није прљлвији изишао него сам Чебинац и она биједна компанија; која је ту завјеру била удесила. А Коста је остао чист и свијетао, какав је и прије тога био.

Али ма да је била очигледна а и доказана његова невиност у тој смућеној смицалици, што се зове Чебинчева афера, Коста је био принуђен да једе изгнанички хљеб, који је исто тако горак као и тамнички. Но Коста је био човјек који је умио и да сноси увреде и да их прашта. да то је све убрзо заборавио и, кад се, послије амнестије, вратио у отаџбину, он је поново прилегао да појача што више привредно-економско стање земље и народа. Ко зна како су у нас брзи обрти, како се политичко ведро небо брзо и лако превлачи мутним и оловним облацима што носе тучу и олују могао је претпоставити да Коста неће дуго бити поштеђен од удараца и олује. Године деведесет и девете искаче једна наказа на површину, некакав Ђура Кнежевић да терети најчеститије људе у земљи.

Тада је Таушановић, као највиђенији човјек у земљи, највише и страдао. Зазвекташе окови на ногама и лисице на рукама стегоше се. Влајко Николић, Пашић, От. Протић, И. Џавичевић, Д. Ружић, М. Веснић, прота Ђурић, М. Џавловић, Марковић, Божо и многи други — изгубише се у мрачним и мемљивим ћелијама биоградске полиције. А све их, послије дугог мучења и кињења крвави суд отправи кога у окове кладовске рупчаге а кога у пожаревачки казамат. оста је поново угледао мрачне собе пожаревачкога казамата. У ћелијама биоградске полиције, лежећи на бетону голом а у оковима, он је добио прве клице неизљечиве болести. Ту је болест са собом понио у Пожаревац. Овјде се та клица брзо развила. А кад га поново позваше пред суд, да одговара за прљаво дјело, које су му такође били при: премили, да би га сасвим морално уништили та болест толико отме маха, да га са свим обори. Послије непуне године дана дошла је амнестија. Али се здравље није могло повратити. Тамничка мемла његово је здравље сасвим подронула и живот скратила. Узалуд су пријатељи наваљивали да се спасава; узалуд су сва средства била, која је био предузео да се здравље поврати! Коста је морао подлећи и од обијести непријатеља, прије времена лећи у гроб...

Књижевни су му радови: У „Јавности“ Св. Марковића написао је студију „Како треба подизати земљорадњу“ 1818. год., „О шећерној фабрици код нае“, „Устав Швајцарске“ и „Дваестогодишња окупација Босне и Херцеговине“ од Холечека, познатог књижевника и пријатеља ерпеког народа, с ким је по-