Bosanska vila

„ Бр. 4

1902. БОСАНОКА ВИЛА 1902.

Јтр. 69

којник био у великом пријатељству. У рукопису има велики број радова и пројеката за унапређење заната. привреде, трговине и индустрије у Србији. Има опсежних елабората за стварање банке у Маћедонији и Ст. Србији, о отварању занатских школа, трговинских музеја м подизању фабричне производње. На политичким листовима радио је веома много. Највећи дио веома лијепих чланака писао је у „Народу“, који је са Ј. Ђајом, Р. Петровићем и друговима основао. А радио је у „Јавности“, „Ослобођењу“, „Самоуправи“,

н ( ; [7 5 ц (4

„Застави“, „Србобрану“, „Одјеку“, „Делу“, „Тежаку“, Задруви“, „Звезди“, „Трг. Гласнику“, „Правос лавном „оадрузи ; ДИ ; уп

Востоку“, „Народним Листима“ и многим другим листовима и часописима.

Јануара двадесет шестог огласила су звона са православне цркве у Ријеци: да је умро Коста Таушановић. Народ српски од Солуна до Адрије пролио је искрено сузу и ожалио достојно губитак свога највећег човјека и Србина.

Бог да прости Косту Таушановића !

„Босанска Вила.“

СРИ У Гробови.

Душмана победит Био им је над,

орили се славно 674 За дом мили свој, И за ту су мисо Дали живот млад.

Летили су први, У крвави бој!

Сад им душе трепте, Као рајски зрак,

Ево једне хумке, Разорена сва,

Чија ли је била 2 Бог једини зна

А бојиште пусто Крије свети прах.

опала пабине Једна успомена.

(Из мојих бележака).

=)

мао сам доста црних дана и тешких часова у животу, али ни једна невоља није оставила већег

ћ4

= ЗА (2102

9)

[у А)

упечатка у души мојој, нити ћу се икакве страхоте више сећати од страшне ноћи 24. јуна 1899. год.

Шреко обичаја навитлаше нас раније у апсане. На горњем спрату полицијске апсане бејасмо само нас двојица, који смо издржавали осуду. Нас не затворише у собе него само закључаше улазак. Ми остасмо у ходнику пренеражени од чуда, јер смо већ видели атентатора Кнежевића и чули цео догађај који се пред само вече тога дана десио. |

— Шта ли ће сад битиг — упита мојдруг.

Ја само манух руком. Нисам му смео казати шта мислим, бојао сам се и саме слутње своје. Видећи да му ништа не одговарам ућута се и он, Тишина беше страшна као оно кад се спрема велика олујина. Код толиких душа што беше у тој кући не чу се ни један гласак; ни оном малом улицом че прође жива душа.

Најзад чусмо чича-Дојчина, апсанџију где разговара нешто са својим помоћником, али разговор не могасмо разабрати. Дођоше до наших врата на степеницама, па се опет удалише и дођоше под саме степенице. ~

— Присветли ми! — рече чича-Дојчин.

И ми чусмо како откључа један катаноц.

На један пут стаде звека. Ја се сав стресох и погледах мога друга који беше побледео као крпа.

— Шта је то 2!

— Гвожђе, — рекох.

. — Хоће да окивају 2

Сокољанин. — Разуме се. == Кога 2 = Шта знам ја! — рекох и устадох са столице,

јер више не могох седети.

„Ланци су правили страшну раламу, која је још страшније одјекивала у оној гробној тишини. ЧичаДојчин-је претурао ланце сад на једну сад на другу страну. Мени се чинило да у тој маленој избици, где су ланци стојали, има толико гвожђа да би кадри били цео Београд оковати.

Хтео сам побећи од зле елутње, а она се сама натурала; ходао сам по оном дугачком ходнику пушећи цигару за цигаром; више нисам могао сести, јер ми је било као да седам на живу жеравицу. Осећао сам како ме под притиском оних силних мисли моћ издаје и снага оставља; руке су ми лагано дрхтале, а срце је било неједнако; сад бурније сад лакше.

Мој друг беше човек радознао. Он је тумарао по

свима Ђошковима, пљезао се на прозоре и вирио кроз

пукотине не би ли ма шта видео. Ја сам га оставио нека ради шта хоће.

Прошло је много времена. Мени се учинило да је вечност. Мој друг се био припео на прозор од степеница што гледаше у двориште према здању полицијском. Док ти ме тек он поче звати.

— Шта је!

— Ко ли је овог

— Ко јег — упитах ја, и нехотице се и сам припех на прозор.

Између два жандара, а у пратњи члана полиције, пред којима иђаше чича Дојчин, ишао је г. Влајко