Bosanska vila

Стр. 68

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 4

јелу од Фердинанда, украшеном дрним чипкама, са малим црним „гигерл“ шеширићима — и најокорелији невјерник престаде сумњати. Младим људима чисто криво што су у црнини, те не могу, за вријеме месојеђа, бар коју с њима одиграти и задовољити жељу бар у неколико.

Већ су им и ствари дошле. Сиромах попа, трчаше на све стране по варошици, док, са великом муком, нађе удобан стан да могу смјестити њихово велико огледало. Сјем огледала имађаху и два велика ормана, па онда, „вашкастн“ и „нахткастн“ — што је све код нас врло много чинило, и свако је на њих погледао некако чудновато, из чега оне опет закључе: да их ми држимо за веома образоване и богате прилике.

Рукавице као да им бјеху срасле са рукама; нико их без рукавица није могао видјети. Кад би Јеланка случајно пошла у шетњу, а рукавице не би

навукла, Дарка би одмах на њу викала: — Таки да навучеш рукавице, јер можеш озепсти. Ако би се когод десио ту, она би додала: — Покојна мама

страшно се једила на њу, јер, знате, руке од вјетра могу попуцати.

Ако би која жена у шетњи упитала Јеланку за Даркино здравље, ова би врло брво одговорила: „Ђубим руке, здрава је.“ Послије неколико дана, већ су и сва женска дјеца, идући из школе или у школу, поздрављала пролазнике са „љубим руке.“

По неки старац на ове ријечи погледао би за дјететом, па би нешто кроз зубе прогунђао и — продужио пут даље. Док би која од млађих жена, са усхићењем дојурила кући и узела своју ћерчицу на крило, па би употребила све силе док је научи да изговори „љубим руке“.

— Јух мама! „не дајте се једити и секирати

забадава!“ — већ је могло да се чује у кућама које су биле толико срећне, да их Дарка и Јеланка чешће посјећују.

Скоро мјесец дана у варошици се само о њима говорило, а свака од мало бољих жена, гледала је згодну прилику да се са њима упозна и од њих понешто прими.

Осим Дарке била је овдје још једна учитељица, чини ми се родом из Крагујевца, која је до доласка Даркиног вриједила као најобразованија дјевојка, око које су облијетали сви практиканти и писари срески. Али кад се Дарка појави, па још кад пуче глас о њеном великом огледалу, тврђаху да је веће од дућанских врата папуџије, — величина Милевина (тако је било име ове учитељице) ишчезе као мјехур са површине воде. Милева постаде обична дјевојка, па чак и њени клечани Ђилими, којима јој је соба била украшена, изгледаху прости, према шареној јути, која бјеше украс у Даркиној соби. Завјесе од јуте са дрвеним шарама, па озго „драпери“, бацаху у засјенак Милевине завјесе, што их је њена мајка изаткала. И Милевино „добро

у варошици за које сви чича Митра

јутро“ изгледаше некако просто према Даркином поздраву „љубим руке“.

Милева се није овоме ништа чудила; кад би по која жена пред њом хвалила и узносила образованост Даркину и сестре јој, она би се само осмјехнула и тим би севршила све што је имала казати.

Баш код газда Млађе, народног посланика, бјеше се о његовој слави, искупила сва интелигенција наша: начелник срески, баш ће бити Рудничанин, благајник срески Тима Промицаћ и још два среска писара са женама. Наравно да су ту биле и наставнице Милева и Дарка са Јеланком, јер је то прилика, кад тај народни посланик части наставнике своје дјеце. Прије вечере друштво је било доста утегнуто, да је газда Млађа, почињући разговор, бар десет пута поновио, како је прошле године, баш пред ручак, истог дана, ужасно грмило, а послије подне био страшан пљусак, али кад је винце унишло у лице, — причало се свашта, да је чак и најстидљивији међу њима, Тима Промицаћ, причао, како му је у варошици врло досадно вријоме, па би, испод ока, погледао на Дарку и Јеланку.

Капетаница се једнако врпољила, па се иМилеви пожалила, што не може од људи да дође до ријечи. Једва улучи прилику и упита Дарку: — какви су

вам гости долазили прије неки дан:

Дарка стидљиво погледа у Јеланку : ова сејовлаш осмјехну, па као мало стидљиво проговори:

— Лечник из овог Сада, са својим оцем долазио и преговарао, знате са сетом (тако је звала Дарку), знате и..... овдје застаде. Стидљивост дјевојачка не дозвољаваше јој да доврши, ну, ово бјеше довољно за капетаницу. Она навлаш укораваше Дарку, што пропусти тако лијепу прилику. Дарка се бранила тиме, што не мисли да се удаје, јер најприје жели да види сестрицу усрећену.

— Он ће мене, знате, чекати, а ја сам рада да проживим мало као учитељица, јер ми он неће послије дати да учитељујем. Он ме тражио још прошле године, док сам још била у „пансионату“, ну „мама“ није дала док не будем „промовирана“ за учитељицу.

Промицаћ као да је на иглама сједио. Док је био општанеки Ђата у Шумадији, није ни сањао да ће бити толико срећан, да Бе икад са тако образованим дамама бити у друштву; а гле сад! — (Ово не само што није сан, но је још и могућност да :· . Боже мој! Чудне су се мисли врзле по његовој глави. До душе он је до скора мислио о Милеви, е али сад, кад је Јеланка ту, зар он и онда да узме Милеву, шћерку једног простог дућанџије из Крагујевца! Глупост! Сам себе је укоравао, што је могао тако глупо и мислити.

Пошљедње ријечи Даркине као да су га у срце погодиле. Он је и иначе од њиховог доласка мислио једнако о њој, па је два пута и снивао, а сад је био готов да затражи Јеланкину руку, само је чекао згодан отренутак кад ће моћи о томе говорити са Дарком