Bosanska vila

Бр. 4

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 69

| И остале женске примијетише Тимину узбуђеност а Милева је нарочито пратила крадом управљене погледе Тимине и старала се да их протумачи. И Милева је готово била начисто са Шромицаћем; свака његова ријеч, сваки његов покрет био је ва њу јасан, и она је у свему видјела оно исто што и Дарка, али је ћутала.

У цијелом друштву завлада оно несносно Бутање, које редовно наступа у друштву, које није склопљено како треба. Капетан лагано, кроз зубе, запјева једну рудничку пјесму: „Селе Јеле, што се не удајеш!“ а Јеланки чисто би криво што се говор прекинуо баш онда кад је о њеној удаји говорено. Мучило је што не зна шта мисли Промицаћ! — Можда је у мене зељубљен! мишљаше — јер је увијек гледао кроз провор од канцеларије, кад год сам пролазила. Није то без ништа. Убио ти Бог и овог капетана, што баш сад нађе да пјева.

Капетан испјева неколико строфа своје омиљене пјесме, па и он заћута. Тада изјави жаљење жена млађег писара:

— Ех! да је ту г-ђица Перса, са својим славујеким грлом, баш би ваљало. Цијело друштво изјави жаљење, што је нема и ћутање хтједе опет овладати, да Дарка не уздахну. Неко из друштва, баш ће бити капетаница, запита навлаш, да не уздише за љечником 2

— О! не, не! Молим, молим, ни најмање! Сад

се баш ејетих свог пијанина, па ми жао, што вам ту услугу не могу ја учинити, одговори Дарка, а у лицу се мало зажари. Шта је то руменило значило, не умијем вам рећи, али да је та Даркина изјава поражавајући дјејствовала на Милеву, то је и она сама одмах признала капетаници.

Промицаћ је био очаран. Пијанино, па још и свирање на њему, ва њ је била херувимска пјесма. ()вог часа њега је мучила једна једина мисао: Умије ли и Јеланка свиратиг Мислио је на који начин да запита а да у овако отмјеном друштву не буде глупо, па никако да смисли. Најзад зажмири. Њуд пукне, да пукне, прохуји кроз његову већ загријану главу и питање управљено на Јеланку, праћено руменилом збуњености, испаде на сриједу.

— И госпођица, сигуно иг... упита Тима. — О молим, молим! Ви ме „бешенујете.“ Истина не знам као сеша, али неколико валцера, Буру на мору од Штрауса, двије сонете Шопенове, доста добро свирам. Кад је изговорила она се мало исправи и баци летимичан поглед на цијело друштво, па се заустави на Промицаћу, који слушаше отвореним очима не трешћући. Она је била сигурна да је све ово Шромицаћу непојмљиво, јер је и сама имала грдне муке док је научила ова имена на изуст, често мијешајући Штрауса и Шопена, са именом Моцарте.

. овај, свираг...

Дарка се није на томе зауставила. Дивљење друштва њу је још више окуражило и она пребаци Јеланки што је у пансионату са учитељицом евирања, Мадаш РоЏе, збијала шалу, те није научила како је могла, ни свирати, ни танцовати.

Говор се даље низао, и млађег писара жена није имала потребе да почиње. И Шромицаћ је нашао за нужно да исприча, како и њега музика заноси, па кад је једном чувени Мија, свирач из Јагодине, свирао циганеку фантазију, он је хтио да полуди.

Друштво се мало насмија, али из учтивости продужише говор даље. Са музике прешло се на пјевање. Дарка опет изјави како она и Јеланка ванредно лијепо пјевају у „дуету“ тако, да су на једној забави у Вршцу, добиле диван „презент“. — Ибао ми је, настави Дарка, — што нам „траур“ не дозвољава, да вам отпјевамо једну партитуру из опере Виљем Тел.

Капетаници би криво, што Дарка води прву ријеч, и што се сви њој чуде, па нарочито окрете говор о намјештају, како би и она изненадила друштво својом новом куповином,

— Убио ти, Бог и ове паланке. Не може човјек честито ни да се намјести, — продужаваше „капетавица; — ономад добисмо „канапе“ и „штрајтиш“ па се на путу подерало, и ако су паре дате.

Право кажу људи: двије селидбе, једна паљевина, додаде млађег писара жена.

— Право кажете госпођо. Одврати Дарка. Не могуће је просто донијети све ствари, ако сте ради да сачувате. И ми емо морале донијети од намјештаја само најпотребније ствари. Кад је умро наш дједа, материне мајке ујак, морали смо сав намјештај оставити на „салашу“. И плишана канабета, и креденц и клавир и сомотске завјесе са златним фронцлама, све смо морали оставити, само да сељењем не упропастимо. Баш нам је то савјетовала и бароница Мајерова, ()х ! како смо ми лијепо живјеле! Боже, баш ми је жао кад се сјетим онога уживања. А што вам је то била нобл дама, не умијем вам казати. Цио Вршац је од ње позајмљивао базар.

Још је Дарка причала о њеном кучирању са енглеским понима, да је капетаница већ изашла из стрпљења и поче лијевим оком намигивати на Милеву, а остале жене већ почеше се гуркати. Једини је био Промицаћ, који је сваку њену ријеч гутао.

Капетан примијети ту ружну особину женекиња, па пјесмом прекиде говор. Шромицаћ се окуражи па опаучи и он пјевати: „Јесам ли ти, еј лане, говорио дивна Јело“; и ту навлаш погледа на Јеланку.

Тако се ту код газда Млађе, отвори пјеванка до зоре, да се послије петнајест дана по цијелој ва рошици само о томе говорило _

(Свршиће се,)

о ка не