Bosanska vila

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 11

Ох! ја се чудим својој смелости ! Доликује ли мојој чедности Пред вама 'вако сада зборити 2 Ја смерно питам ваше господство Шта са мном може бити најгоре Ако одбијем Деметријусаг Тезеј. Или умрети, ил' се одрећи "За навек с мушким збора зборити. (0 тога, Хермија, дед испитајте Ваше скривене жудње младости Ваше дивотне рајске радости; Питајте срце, душу поносну, Питајте младост, зору заносну, Шта би радили у самостану Ако сте против воље очеве! ТЧјиме би живот млади еладили Шта би чинили 2 Шта би радили, У самостану мрачном, немилом, Где не допиру зраци сунчеви, (С бледим сејама, хладним сенкама Појући химне тихо, нечујно, Ноћи, звездама, хладном месецу 2! (0, трипут срећне, које могоше За проливену крв Спаситеља Посветити се таквом животу Тихом и светом и девичанском! Ал' је срећнија ружа узбрана, Но она ружа, која небрана, Цвета и вене сама, незнана. Хермија. Па нек је тако, ваше гогподство „Ја ћу живети и увенути. Али слободу и девичанство Нећу жртвоват оном човеку Чјији ми јарам душа презире. Тезеј. Размислите се јоште, Хермија, До нове мбне нове четврти, До дана када с мојом невестом Учврстим вечну свезу верности, Ако будете и тад упорни, Тог ћете дана или умрети, Ил Деметријусу руку пружити. Ил' се заклети и посветити Тихом, самотном, вечном животу, А на олтару лепе Дијане! Деметријус. Попусти, драга. И ти, Лисандре, О, попустите моме захтеву, Моје је право јаче но твоје. Лисамдар. Деметријусе, вас отац љуби, Узмите њега себи за жену, Остав'те мени моју Хермију.

геј. Тако је, тако! Ја љубим њега, Све што је моје ја њему дајем; Она је моја; ја и Хермију Свечано дајем Деметријусу. Лисандар. (0, господару! Чујте и мене! И ја сам рода врло одлична И ја сам богат, а у љубави Још више љубим, више осећам Но он што љуби; а сем овога И Хермија ме љуби искрено Џа што да пустим права својега 2 А поред тога тај Деметријус — Ја му у лице јавно говорим Облеће око лепе Јелене. Он вара ћерку старог Недара; Он је њезино срце отео, Он је и покој њезин однео; И сада она за њим уздише, А све са лажне, пусте обмане, Овога овде кривца неверног. Тезеј. И сам сам чуо, морам признати, И хтедох с њиме о том зборити, Али са мојих брига великих То сам некако с ума сметнуо. Деметријусе и ти Егеју, Пођите за мном ради послова О којма имам с вама зборити. А ви, Хермија, срце стегните Нек вам је отац брига најпреча ; Јер знајте добро : закон атински, Не може ником казну смањити, Ил' смрт, ил живот у самостану. (0, Хиполита, цвете убави, Невесто мила, моја љубави Хајд мо заједно! Деметријусе. И ти Етеју пођте за нама. Важнога посла имам са вама. Због свадбе наше: а и иначе И вас се тичу неки послови. Егеј. О, врло радо, добри војводо ! Тезеј, Хитолилта, Егеј, Деметријус ч тратња одлазе. Лисандар. (, срце моје, драга Хермијо! Што су ти тако бледи образи 2 Зар тако брзо руже свенушег Хермија. Јер немам суза, нема кишице, Којом бих мутно око квасила. Лисандар. (О, авај мени!

Из свега оног, Што сам читао или слушао Нигде не беше срећне љубави Где она није се душом рођена. Хермија. 0), муке грозне! Пред ниским створом пасти, клечати ! Лисандар. Ил' годинама неједнак бити! Хермија. Ил' за старога младо везати! Лисандар. Ил бити робље туђег избора ! Хермија Ил туђим оком ерећу бирати ! Лисандар И кад би њен избор био с љубави, Наљњу би јури орат, емрт, болести, И њена 6' сјајност брзо ишчезла, Коб брзе сенке, снови летећи, Кб блесак муње када у ноћи Осветли за час земљу, небеса ; И пре но што би реко : погледај ! Све би прождрла густа тавнина ! Е тако брзо среће нестаје! Хермија. Тако је, ваљда, судба решила, Да љубав чисту, верну, искрену, Почесто прате тешки болови, (С тога нек нас то учи стрпљењу. Уз љубав иде туга незнана,

А снови, сузе, жеље, уздаси То су тој страсти верни садрузи, Лисандар.

Да красне вере!

Чуј ме, Хермија Ја имам тетку саму, богату, На седам миља од Атине је, Удовица је —- нема никога А мене воли кб син да сам јој. Тамо се мислим с тобом венчати Јер нас до тамо неће гонити. Атински закон страшан, ужасан. Ако ме волиш, душо Хермија, Ти се укради сутра на вече Из куће своје, па ми похитај У шуму ону, миљу далеко. Где-ноте једном сретох с Јеленом, Кад смо славили мајски уранак, Ја ћу те, драга, тамо чекати.

Хермија.

(, кунем ти се, мили драгане ! Злаћеним врхом стреле лагане Оног несташка малог Амора, Што стреља срца без сна, одмора !