Bosanska vila

Стр. 16

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1909,

СРПСКЕ НАРОДНЕ УМОТВОРИВЕ

Смрт Смаил-аге Ченгића.

— Шјевао уз гусле Рашид-ага Тановић у Гацку. —

КА ар; тил-ага ! ЈА, раги ага, драги Смајил-ага ! А теби се жао учинило,

Замучити цареве татаре,

Даји' спремиш џадом про Мостара, Но јим добре даде калаузе, Предаде ји Џиви поточљивој, На Горанеко, Бешевић војводи, Војвода им даде калаузе, Предаде ји мени у Дробњаке; Ја татарим, дадох калаузе,

Да ји даду Караџићу Шују. Калаузи њиха предавали, Предавали Караџићу Шују,

Да ји сведе у шехер Таслиџу, Нека иду до Стамбола падом. Узе Шујо цареве татаре,

Не шће ш њима у Таслиџу џадом, Но заведе преко Милогоре,

Те он покла цареве татаре.

Ја ти казах, ти ми не вјерова, Па ми немој ни сад вјеровати, Ето тебе, ето ти Дробњака;

А ја ћу ти уђахат кулаша,

А преда се оба своја сина,

Па ђу отић бијелу Мостару,

У Гацко се ни свратити не ћу, Молићу се Ризванбеговићу, Паша ће ми читлук поклонити У Бекији, међу Латинима,

Те Ћу сијат кукуруза жута, Те ранити сибљан у Бекији Ето тебе, ето ти Дробњака ! Ако прије у Дробњак не дођеш, Драги ага, него мјесец дана

И не сведеш силовиту војску, Пошље немој, јера нејмаш рашта. Када, ага, пођеш у Дробњаке, Немој водит малено дружине, Вегогледај шчим ћеш у Дробњаке. Пошто таку књигу начинио, Па Јакова сина дозиваше:

„Мој Јакове, дражи од очију, Обуди се, припаши оружје,

А прифати шару џефердара,

А уђаши бабова кулаша,

Немој пазит ни ноћи, ни дана, Док ти Гацку широкоме сиђеш, Танкој кули Ченгић Смајил-аге!“

(Наставак,)

Јаков свога послушао баба;

(Он обуче о' чохе шадваре,

Па обуче зелену доламу,

Па се онда момче опасало,

А за сила, пушке задиваше, Па он секиде пушку с чивилука, А бабо му књигу додаваше Оде Јаков низ бијелу кулу;

На авлији притиште кулаша. „Карко сунце бјеше виш' планине, Јаков оде уз равно Дубровско; Нити пази мрака, ни акшама. Колика је дуга ноћца била, Нит' је спаво нит је имо мира, Него сву ноћ Јаков путовао, Док поточну Џиву прелазио,

А у зору на Равно изиђе Ту му жарко сунце огријало. Пушта коња у зелену траву; Посидио и отпочинуо.

Па од земље на ноге скочио, Па уђаха бабова кулаша,

Брзо сиђе Смајил аге кули. Смајил-ага бјеше на конаку,

(С агам шједи, те се разговара; 4 на демир навалио главу, Често гледа испод танке куле, Док опази Маловић Јакова

И 'Ђокова дебела кулаша.

Чим видио, одмах га познаде, Па на момке зорбу учинио: „Ет' одовуд окова Јакова, Примите му дебела кулаша,

А Јакова доведите амо!“ Хизмећари пред кулу сађоше, Једни монку коња прифатише, Други монка аги изведоше, Јаков аги: „Добро јутро! виче, Бијелој му приступио руци;

А ага му приватио здравље: „Здраво био, Маловић Јакове ! Како ти је на Дужима Боко, И остали дробњачки кнезови, И остала по Дробњаку раја 2“ „„Добро, ага, у царево здравље ! И теби је поздрав учинио.“

То изрече, а књигу му дава. Кад је ага књигу прифатио,

Јакову је мјесто начинио;

Па завика: „Кахву донесите !“ Кахвеџије кахву донесоше, Попи ага кахву са агама.

И са сином Фока Маловића ! Па је онда књигу прифатио,

И на њојзи печат преломио, Кад видио, што му око пише, Теже му је о' свијета било! Па завика гатачког кадију: „иде; кадија, ситну књигу пиши Али-паши Ризванбеговићу !“

А кадија на ноге скочио,

Па дофати дивит и хартију

| И калема, чим се књиге пишу —

Стаде писал књигу шаровиту: Све му каза, што му Ђоко пише, И Ђокову књигу затворио

У заједно те је паши спрема. Па завика Лончарића Рама: „Јаши вранца, па хајде Мостару, Носи књигу паши Оточевићу. Немој жалит вранца дебелога, Ваља данас до Мостара сићи, Ја л си своју изгубио главу!“ У млађега поговора нејма, Ењигу прими, сигура вранчића, Оде Рамо и књигу однесе.

Ни сјахива, нити почијева, Прије ноћи до Мостара дође, И донесе књигу шаровиту,

И даде је паши Сточевићу; Паша узе, те. је проучио.

Кад видио, што му ага пише, Одмах викну силифтара свога: „Оилифтаре, бујрунтије пиши, Ноћес вакта од спавања нејма, Дробњак ми се раја одметнула !“ Најпро ситну књигу начинио, Па је шаље Стоцу каменоме, Муселиму Ризванбеговићу „Да си брже до Мостара 6'јела !“ Ту потури, другу шару пише, А шаље је питому Требињу, Хасанбегу Ресулбеговићу „Да си брже бијелу Мостару !“ Ту потури, трећу књигу пише, А шаље је Невесињу равну,