Bosanska vila

Бр. 4

1909. БОСАНОКА ВИЛА 1902.

Стр. 77

На Башагу, муселима свога „Да си брже бијелу Мостару !“ Ту потури, а четврту пише,

А шаље је Гацку широкоме, На сокола Ченгић Смајил-агу. Све те књиге на сахаје дава, Омајлагину по татару епреми; А свакога на вријеме виче. Кад је паша књиге растурио, Ето ти ји паши на вријеме.

А кад књига (Омајил-аги дође, Одмах ага наред учинио,

Те покупи двадесет Гачана,

(С којијем би сишо до Мостара. Ту је ага нобцу преноћио,

А у јутру рано подранио,

Оде ага бијелу Мостару;

У Башаге на конак пануо Ту је вазда ага научио;

А у јутру рано подранио,

Са Башагом до Мостара крену. Пошто сађе до Мостара града, У 'ћибера на конак пануо; Мало сио те отпочинуо.

Хабер стиже паши на сараје, Да је ага сишо у ћЋибера, _ Одмах посла кахвазбашу свога, Те он позва Ченгић Смајил агу, На сараје, на Суходолину.

Он на врата, а паша на ноге, Руке шире у образ се љубе, Питаше се за мир и за здравље, Те рекоше да су:здраво били. Упут паша за Дробњаке пита; А ага му по истини каже. Паша пита Ченгић Смајилагу: „Па шта ћемо, мој сиви соколе,

ад је краљ Александар већ био готово сав свијет

Како ћемо дизат силну војску, Не бисмо ли Дробњак умирили 2“ Ага рече: „Шитај поглавице Поглавице од Херцеговине !“ Тада паша ријеч говорио: „Како ћемо њима ударити,

И на Дробњак војску подигнути 2“ Смајил-ага паши одговара: „Није ласно данас ратовати, Ни дизати силовиту војску! Ако ћете мене послушати Ја ћу ићи Гацку широкоме,

Те покупит силовиту војску, По Нишићу и по Корјенићу, По Рудинам и Гацку нашеме; Док покупим стотину јунака,

Паћу ш њима у Дробњ-ке прећи.

Ако видим икакве прилике,

Покупићу низ Дробњак мирију.

Ти ми спреми миралаја сина, И са њиме санџакли спахије, Да ми чува Гацко поље равно,

Док се и ја из Дробњака вратим.

Ако ли ми за потребу било, Да ми море индат учинити.

И ти нек си у Мостару хазур, И сва војска од Херцеговине, Ако би ми од потребе било!“ То рекоше собет. закључише, Обојица на ноге скочише Загрдише, те се пољубише. Ага пође, а паша остаде; Отпрати га едба и кавази Оде ага низ Суходолину. Окрену се, Гачанима причат: „Браћо моја, двадесет Гачана, Што ко има посла у чартију,

вид

Александар Велики.

Српека народна приповијетка,

који му рече:

Омирите се данас до акшама, Ваља нама рано путовати!“

А он оде у Ћиберковину.

Ту су ноћцу тавну преноћили, А у јутру рано подранили, Сигураше ате и парипе; Смајил-ага тертиб учинио,

Те риђана у једек привеза, Галеши се на сриједу баци,

Џа наћера пљацом низ чаршију. Боже драги, шта му вранац ради! На њем шједи Ченгић Смајил-ага, Као соко на јеловој грани; Што ј' сокака с обадвије стране Ва' се бутум народ искупио, Се'ир чине агу и гаврана; Што је женско, гледа Смајил згу, Што је мушко, гледа му гаврана, Док је сишо на софу хаџинску. Оде ага преко Невесиња.

Док је сишо Гацку широкоме, Упут стаде ситне књиге писат' У Нишиће и у Корјениће, Једне књиге низ Рудине сушне, Те он купи за Дробњака војску, А по Гацку хабер учинио.

По избору пробира јунаке,

Ко ће поћи с агом у Дробњаке Док покупи стотину јунака Полу пјешца, полу коњаника. У то доба и миралај дође,

И доведе санџакли спахије, Под малено село Лазариће. Тада ага сеилну диже војску, Па он оде у племе Дробњаке.

[|Свртшиће се.)

„Велики, краљу, ово не можеш освојити ;

635 освојио, најпослије дође ес великом својом војском у некакав тијесан кланац. Овај је кланац био тако мрачан, да се није могло кроза-њ проћи од некакве таме. Па ипак је Александар наредио војеци да мора туда ићи, јер је из-ону страну кланца опазио велику ватру, те је мислио, да је други свијет, па да и њега освоји. Војска послушна пође; ну кад Александар, који је увијек пред војском први ишао, дође усред кланца напрема ватри, чује глас из ватре!)

|) грчки: тартар.

ово је други свијет; па ако хоћеш да живиш не иди даље, но се врати; Алекеандар послуша глас, и врати се. Идући тако даље, дође под некакво велико брдо, на врху кога је било језеро; што су га чували девет великих и страшних дивова). Тада рече краљ војницима: „„Кедан сам, ко би ми донио из оног језера боцу водег)“ Нико не

већ си сав свијет освојио.“

9) у Грка: гиганти,

2) Може се мислити на моменат, кад је Александру у пустињи, ђе није било воде, тјерајући Дарија — нашао један војник воде и у кациги донио, а он проливтши и оно мало воде узвикнуо; кад нема ва свију, не треба ни мени,