Bosanska vila

Бр. 5

1902, БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 83

Тада тек настаје његов огромни рад на литерарном пољу. Године 1886. „Ревизор“ бјеше готов ва престављање, и ни један му рад не нанесе више мука и невоља. (Он мораде објашњавати сваку појаву и сцијену, описати подробно тип сваке личности, па најзад ради успјеха прташе плајвазом типове, само да би дао љепшу преставу „тврдоглавим глумцима“. Требало би примијетити, да је комад у прво вријеме цензура одбила и тек на захтјев императора Николе | пропустила; априла 19. г. 1886. „Ревизор“ се први пут даде у Александријском театру и од тог времена никако не сађе из репертуара реченог позоришта. Успјех бијаше различан. Докле младеж праћаше сваку преставу бурним одобравањем, дотле чиновнички сталеж ужасно негодоваше. Сам император примијети за вријеме присуства у позоришту: „Ну пљеса! Вебмљђ досталосђ а болбше већхђ мнђ!“:) Шребациваху му да је либерал, што је у то вријеме и сувише рђаво значило. Неки га називаху безбожником, а чиновнички сталеж једногласно ријеши: да је „Ревизор“ написан противу закона и отаџбине. Гогољ бјеше утучен општом виком и једном улазећи у позориште очајно викну: „Господи, Боже! Ну если бг одинђ, два ругали, ну, и Богљ бр еђ ними а сто већ, већ!“ Измучен и потресен вјечном виком и незадовољном кри-

тиком — Гогољ отпутова из отаџбине. (1886.. И у

туђини, далеко, далеко од своје отаџбине сабра сву своју снагу и написа свој најбољи рад „Мертвил души“. Испочетка пропутова Германију и Швајцарску, за тим проведе зиму у Џаризу, а у марту отпутова у Рим, гдје 1837. год. доби ужасну вијест, да. је Пушкин умро. Сам Гогољ назива Рим својом другом отаџбином. Ту, у потпуној тишини, са својим вјерним пријатељем, чувеним идеалистом и умјетником Ивановим — Гогољ уживаше у посматрању дивних радова италијанског ренесанса. Те године сврши „Шпнелђ“ и написа „Ануншату“, коју преокрену у „Римђ“ Највећи дио времена посвети „Мртвим душама.“ У јесен ' 1889. год. врати се у Шетроград, али наскоро отпутова поново у Рим, гдје стаде журно радити на започетом дјелу. Септембра 1841. год. врати се у Пе. троград са готовим првим дијелом „Мертввт« душљ“.

Испочетка цензура не допусти штампање тога дјела, ослањајући се на изговор: „Развђ можно назвтватђ мертветми беземертнил человђчестша души !“ У Петрограду пак, благодарећи заузимљивости угледних другова, цензура пропусти „Мергвта души“, али много које-шта избаци. И тако 1842. год. књига изађе под натписом „Похожденти Чиикова или мертвета души“, поема Гогоља. Са штампањем тога рада изумире творачка снага Гогољева, Омрт његовог најбољег штићеника Вјељгорског, нужда у којој се налажаше његова породица, оскудица и дугови, који га све јаче и јаче притискиваху, створише од“ Гогоља

1) Сви су добили своје, али ја понајвише,

мрачног аскета и свеца. Право рећи елементи будућег мистицизма Гогољевог уткани су били још у његовом дјетињетву, Вјечито пецкање и исмијавање није га могло задовољити; он осјећаше потребу да ради на неком великом дјелу, па ма и сам морао пропагандирати. Тиме се објашњава његово удаљавање од литературе на катедру. Непријатне околности, па и сама болест, довели су Гогоља — као и све велике људе, до тако ззане маније „велича“. Разумије се, да је оваком резултату много помагало вјечито ласкање и преузношење његових другова и пријатеља. Најпослије је дошло до тога да је Гогољ уобразио, да је не само генијални умјетник, него нешто у облику пророка и апостола, избраног небом и посланог људима, да говори праву истину. Овако поправљање ове болести сматраше као милост провиђења, које не да умријети љубимцу, док не опјева потпуно химну небеској љепоти. Гогољ дође до резултата, да су му дотадања дјела ништавна и да мора написати дјело, које ће цио свијет задивити својом садржином. Овако расположење имало је штетан утитај на његов рад. Он јураше од вароши до вароши, али му ни лијепи Рим, ни Швајцарска не изазваше радостан осмијак на устима. Књижевна снага опадаше све јаче и јаче и количином и каквоћом. Он не могадијаше евршити други дио „Мертвехљ душљђ“, него предаваште пламену рукопие за рукописом. Њега јаче задовољише „Развазка Ревизора“ и „Переписка сљ друзлми“, која дјела апсолутно никаке вриједности не имађаху.

Године 184. оштампа: „Вљтбранљти мћета изђ переписки сљ друзами“ и надаше се да ће у њему читаоци видјети сву његову душу, његову генијалност и значај његовог апостолског живота. Ефекат се на: против добио непријатан, Сви су били поражени тоном пророчанства и проповједништва Гогољева. Истицањем смирености, дизала се прекомјерна гордост. Та гордост особито се дизала над немилосрдном критиком пређашњих радова, који су прославили не само његово име, но и његову отаџбину: потпуним одобравањем друштвеног поретка, који бијаше мрзак свим интелигентним људима тога времена. Нарочито га је силно поразило писмо Белинеког, које по свој прилици Гогољ не разумједе. Он не имађаше појма о новом покрету 1840. и објашњаваше негодовање завишћу другова и цензора. У сваком случају овакав неуспјех имаде утицаја на Гогоља. Он постаде тиши, остави се про“ и увјери се да народни живот можеш описивати, само ако живиш у народу.

За то Гогољ отпутова у село, али не могаше продужити рад, докле не испуни давнашњу жељу путовање гробу господњем. 1847. оде у Напољ, 1848. отпутова у Палестину, а отуда се врати у Русију. Пошљедње четири године проживио јеу Москви, код

рочанетва

старог пријатеља А. Толетоја, и ту се упозна са свештеником оцем Матвјејом, који штетно утицаше на

пошљедње вријеме Гогољевог живота. Строга аскетичка