Bosanska vila

Бр. 5

1902, БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 85

Скоро је три мјесеца како је Дарка дошла за учитељицу. За три мјесеца било је свачега. Док је била још нова, било је просилаца и за њу и за Јеланку. И добри попа није жалио труда да нађе какву добру прилику. Дарка није одбијала просиоце, али је увијек нешто затезала, одуговлачила, оклијевала. Изгледаше као да јој нешто недостаје, ну, нико није могао разријешити ту тајну. Увијек је умјела наћи мане проспоцу а да никога не вријеђа Чешће пута жалила се на ђеда, како је врло суров према просиоцима, па би додала: — И сама не волим оне, који не гледају дјевојку, но питају за мираз.

— Не марим, знате, што пита за мираз, али се бојим да не траже Јеланку због мираза, говораше Дарка доброј попадији и увијек би додала: да је њен Бед богат али тврдица, па за живота не да и ако је потврђеним тестаментом, код „вршачке вармеђе“, завјештао све имање њија двјема. — Може бити да би дао пет стотина „сребра“ (форинти), кад би била добра прилика, утврђиваше Дарка, али би одмах и доказивала, како је то највеђа глупост женити се за новац.

Некако баш око св. Николе, поче се по варошици зуцкати, да је Тима Промицаћ намјеран просити Јеланку, а неки су тврдили да ће просити Дарку. Мија Џецкало већ прави вицеве на њихов рачун. Многи су говорили да је Даркино богаство „кула на пијеску“, а ПЏецкало би додао: — Море и Тима је чивија. Јагодинац је то; не преварише га лако.

Дарка и Јеланка и даље причаху о евом богаству што ће га наслиједити од ђеда, али су ипак дочекали виму са једним жакетом. Ако Дарка оде у школу и обуче жакет, онда је Једанка остајала код куће, јер јој је позлило, па јој Дарка забранила излазак из куће, да болест не узме мах. Ако Јеланка обуче жакет и оде у шетњу, сматрала је за најсветију дужност, причати о удадби њене сеше А нарочито је вољела причати Промицаћевој газдарици. Једном прича о љекару из Новог Сада, другом приликом о некаквом свршеном правнику, но сеша, знате, госпођа Џерсо, (тако је она титулирала Тимину газдарицу Персу, жену мајстор Николе папуџије), неће да се удаје, јер је дједа рад да је на идућу годину шаље „на страну“ да студира философију.

Наравно да је мајсторица Перса увијек препричала то Тими, што је и чинило, да овај убрза са прошевином.

Промицаћ је свему вјеровао. Обичан застор од џака или јуте, застрт на зиду иза кревета, који је стајао спрам великог огледала, — примао је за шпански тепих, јер је на њему „на игли“ од вунице била израђена зебра, а кад је то и Јеланка тврдила, за њега је било доста.

Но, и Тима није остајао дужан. Кад Ларка дође по плату (а морала је код њега, јер је он био благајник), увијек јој се жалио, како много троши а

просто гладује. Он није знао причати, како одавна није јео чорбу од филованих ракова, или кечиге са мајонезом, али св сјећа како је једном на лађи „Меркур“ јео „бифтек“ па се и сад жалио како нема ко да му справи и ако он не жали платити.

— Кад би био ожењен, богато бих живио. Које од плате, а које од кирије са мог имања у Јагодини, имам преко двадесет дуката мјесечно, па опет сам више гладан него сит; једино што не могу да се пожалим на одијело, јер га добијам из Биограда, и навлаш погледа низа се. — А ви још не одговарате...

Дарка га је храбрила да још мало причека док дједа оздрави, па чим он дође, да сврше ствар. — Ну ви немојте о томе ником ништа, јер, знате свијет је врло прост, па не разумије тако деликатне ствари, које се код интелигентних људи врше увијек тајно.

Промицађу је било довољно кад је Дарка и њега убројавала у ред интелигентних људи, па је

__ примао све за готово.

И ову ствар нико није знао тачно. Нешто се начуло и то неодређено, па се опет све утишало. Није се говорило ништа до самог Божића. На пет дана пред Божић, баш лицем на св. Игњата, Дарка одјури у Смедерево да одатле преко Базјаша оде у Вршац, У једној великој гостионици на Дунаву, на чијем крову немарно лежи пар животиња — лав, стадоше кола и из њих изађе Дарка, држећи у рукама једну повећу кутију. До подне, ваљда је сто пута погледала кроз прозор, чим би чула да која кола пројуре, па би незадовољно сједала и нешто промрмљала кроза зубе, док јој се једва једном указа осмијак на лицу, кад стадоше једна кола и из њих искочи Тима Промипаћ.

Кад се на врло учтив начин извинио што га је тако дуго чекала, сједоше за један сто. Више од пола часа трајало је врло живо објашњавање. Огласи звоно да лађа долази и Дарка се растаде са Тимом, напомињући му: — кад вам будем јавила, дођите одмах. И Дарка оде лађом у Базјаш, а Тима се пожури да однесе порез у началество и да се раније врати кући.

Цијела је варошица говорила о овом заједничком одласку тога дана, али нико не могаде ухватити ферак овој крупно-ситној ствари. Мија Пецкало и дз=ље је правио чаршијске вицеве а Шромицаћ и даље није хтио слушати их. Ново је било једино то, што је Промицаћ, редовно сваког дана послије канцеларијског времена, ишао до телдеграфа и увијек питао: има ли штогод за њега.

Једва на Бадњи-дан Шромицаћ доби депешу, па одмах, исти дан, одјури у Биоград, куда га је позивала Дарка. Многи су се чудили: какав је то тако хитан посао, кад није званичан, да човјек по највећем мразу одјури ! И нико не умједе ријешити ову загонетку док није сам телеграфист испричао при ракији. Сад) је већ било поље за нагађање, али су се сви сложили у томе: да ће Тима подвалити учитељици, па су чак неки и уживали,