Bosanska vila

Стр. 86

Сјутра дан већ је цијела чаршија само о томе говорила. Џецкало се поносио што је још одавна тврдио, да је Тима Јагодинска чивија, и да му не може нико подвалити, али су се сви изненадили, кад други

дан Божића стадоше кола и из њих изађоше: Ларка,

Тима и још један стари господин, увијен у велику путничку бунду, те у свему личаше на ујака из Америке. И цијела чаршија поче говорити о томе догађају, док припуцаше пушке у Даркином стану. Није прошло пола часа, а већ је цијела варошица говорила о Тиминој срећи. И сам Пецкало морао је признати Тимину умјетност.

— Знао сам ја да ту има нешто, говораше Пецкало телеграфисти. Нањушио чово газдалук ђедин, па, није пустио да му испадне из шака. Видје ли ти само каква му је бундаг Није без ичега 2

И док је чаршија причала, Дарка је примала честитања, као да је она мајка Јеланкина. Тима нигдје да мрдне без Јеланке. Весеље је трајало цијеле ноћи. Само капетаница није хтјела присуствовати тој Тиминој

и Јеланкиној свечаности, јер, говораше: — Јеланка није ни за мали претић моје сестричине. П.

Свршила се и свадба. Младенци живљаху мјесец дана врло срећно. Не мислећи ништа, вријеме им је пролазило врло брзо, а готово сваки тренутак испраћен је у вјечност пољупцима блаженства. Можда би и дуже испијали на искап чашу љубави да овај свијет није тако немилостив. Кад су се топили у мирисном загрљају, кад им се чинило да нема те силе која би им могла помутити срећу у животу, онда се баш јави газда Млађа.

— Е па, нек „ви“ је срећно, рече газда Млађа. Ја све тако, де- данас, де сјутра, да „ви“ честитам, па све посао, а данас, рекох, хајде баш да идем. Па лијепо сте се и намјестили, ко чиновници: А шта ви кошта, госпо Јело, ово велико огледалог Баш лијепо. Баш морам и ја купити. Трговачка кућа, брате, ама прости смо.

ви

И кад Јеланка оде да донесе послужење, газда Млађа упита Тиму, шта ће радити са оном мјеницом од осам стотина динара.

— Ништа, ништа, газда Млађо! Ове ћемо ми то довести у ред, одговори Тима. — Срамота ме баш првих дана да тражим од ђеде, али вечерас свакако морам тражити. Ни бриге те, газда Млађо, рече Тима и показа руком на намјештај по соби, да тим престави у какав се газдалук увалио.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902. Бр. 5

Чим је газда Млађа отишао, ђедо навали да одмах иде кући. Лијепо се старац савио у клупче, па само кука. |

— Јао, умријећу! Носите ме у Биоград да не оставим кости у туђем мјесту. И шта није Тима радио да га одврати од те намјере, али није могло ништа помоћи. Морао је набавити кола, и тако се ђедо уви опет у богату бунду и оде у Биоград.

=— ЊЕ, баш немам среће, рече Тима, кад је дошао у канцеларију. Мјеница, коју је дао газда Млађи, једнако му пред очима. Он је, додуше помишљао на учињене дугове, али се уздао, да ће то све ђедо довести у ред, као што му је Дарка и говорила. Али

сад г ! Ђедо отишао, још је морао и кола за, њега платити, — да се не би наљутио, као што рече Дарка.

Промицаћ остаде сам. Једнако се мучио како да почне Са Јеланком не иде: ђедо отишао, а Дарка једнако пише, и моди да је нико не узнемирује У раду. Кад би св мало зарадовао што је нашао начин како ће почети, онда би му искрела његова лаж пред очима, — А ако ми одговоре, да платим од кирије, шта ћу онда 2 пштао се Шромицаћ.

Најзад нема се куда. Земља тврда а небо високо, а повјерисци навалили, те не даду ока отворити.

— Хоћу, нећу, хоћу да им кажем, једнако се мотало по глави Промицаћевој. Кад већ догоре до ноката, он дозва Дарку и Јеланку, па на сриједу с муком. Мало га није капља ударила, кад му објеу један глас одговорише:

Плати од кирије.

Несрећа у кућу, као да се евијет тумбе окренуо. Нестаде радости. О пољупцима ни помена, — све је стварноет разорила.

Један дан пуче глас по варошици, да је Јеланка добила батине од Шромицаћа за то, што га је лагала за мираз, јер је, вели се, ПШромицаћ сазнао, да је њен отац био скретничар на жељезници, и да сада служи код неког великог господина, од кога јеи бунду узео кад је овамо долазио. Други опет веле, да је Јеланка сама оставила Шромицаћа, што је лагао да има имање од кога вуче редован приход мјесечно по двадесет дуката. Овијет као свијет. Једни су бранили једну, а други другу страну. Алп је Мија Пецпкало опет најбоље казао: — Шило за огњило.