Bosanska vila

Стр. 88

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Споравумјели се.

Е]отепсе Мопфротету.

(С енглеског превела Митра Морачина,

(Наставак,)

У. Јунаков дом.

вамо! Бет- Гелерт! Овамо! Хало, стари друже!

Брда ухватише евјежи глас и одјекиваху

на све стране. Не тамо, стара будало! Овамо!

зазвони опет весели глас а брда поновише: »Не

| _ тамо, стара будало! Овамо!«

Звонки смијех разлијегаше се ваздухом, а

стара брда пдонављаху као луда, уживајући што су то ухватила.

Мервин Линдсеј спусти књигу на један одваљен камен, па отрча лако уз једну косу на брежуљак, одаклен је могао боље прегледати околину. Ту стаде и наднијевши руку над очи, тражаше нешто погледом.

Стара брда дивила су се тој лијепој појави. Његово ведро, младо лице — витак став, оштар поглед и све — све му тако доликоваше. То бијаше једино живо створење, што се могло видјети на овом усамљеном мјесту. Његов пас Бет-Гелерт, збуњен одјеком брда, трчаше противним правцем да се састане са својим младим господарем. Кад га не нађе, у највећем трку појури према Глен-Мервину, дому дјечакових предака.

Видећи с брда све то насмија се шп весело одскакута низ брежуљак, уве књиге и полеће кући што је икад могао, надајући се да ће претећи пса. Ударпо је пријеким путем, који је можда само он знао. Стиже за неколико минута шталама, па погледавши на шталски сат, удвостручи брзину.

Отворивши врата, трчаше ходником. Униђе у старински салон, који је био украшен јеленовим роговима, заставама и оклопима старих витезова. да тим одгурну тешка храстова врата и уншђе у други, ниски салон. Ту остави књиге пи шешир. Онда приђе једном прозору на лук и повика: ми је што сам закаснио! Мислим да нијеси чекала с ужином.« Госпођа којој се говорило, сјеђаше у прозору, са писмом у руци и бијаше утонула у мисли.

Главу је окренула прозору, као да је разгледала љепоту велске околине.

Тако је била замишљена, да није ни чула Мернов нагли улазак. Кад проговори покрај ње, трже се из својих сањарија и повика:

»Јеси ли ти то душог Како си ме препао!«

Мервин се збиља. зачуди.

»Ја, мати! Па, разумије се, да сам ја! Ко би други и могао бити 2«

»(), мама, жао.

»Ваиста,« рече госпођа Линдсеј, »као што велиш, не знам ко би други могао бити, али те нијесам очекивала тако брзо.«

»Тако брзо!> А-ја сам тако много закаснио. Чисто сам се бојао, да се не зачудиш шта је са мном! Ама, мама, знаш ли, да је пет и пог«

»Здар 2« рече расијано, а поглед јој опет луташе по удаљеним брдима.

„Кажи ми, душо,“ немарно га упита, само да се отресе сањарија, »за што си тако закаснио > Како си угријан, дијете моје! — рече и метну руку на његов зажарени образ.

»Устајући, испадне јој писмо. Мервин га дигне и преда јој га. Она лако порумени и некако га брзо уве из његове руке. Чудно му је изгледало, али брзо на то заборави, приповиједајући своје авантуре са »Бет-Гелертом,« што је мати слушала са обичним интересом и живошћу.

Магдалена Линдсеј, као што читаоци већ знају, била је удовица а Мервин њен син. Она се удала за човјека много старијег од себе, који је умро послије осамнаест мјесеци, оставивпш је као јединог старатеља своме сину и имању.

· Да бацимо један поглед на њен живот послије смрти мужа.

Њено је мишљење било, да јој ваља само живјети и гајити сина у очевом дому. У пркос противљењу родбине, а особито њеног брата, проводила је она по осам мјесеци у години у Глен-Мервину. Није она била само Мервинова мати, као што је говорила него ш једини управник Мервинова имања, док он не постане пунољетан, да може сам управљати. Муж јој је то повјерио од своје воље, а она је хтјела да се покаже достојна тога повјерења. Гђа Линдсеј обећа родбини доћи у Лондон на четири мјесеца. У исто доба изјави наду да ће је родбина посјећивати у Тлен-Мервину, кадгод је коме воља. На пошљетку, рече, кад не би била задовољна лијепом кућом, толиким занимањем, дјететом, младошћу и здрављем, којим ужива све то, морала би заиста бпти врло јадно створење.

Њен брат, који је држао као дијете, није могао појмити моћ тих разлога. 5

»Вашста Магдалено, ти си врло уображена, ако мисшшиш да имање не може добро напредовати пи без тебе,« рекао би јој он.

»Све је то тако, али ја имам врло велику вјеру у господареве очи,« одговорила би му она.

»Господареве очи, да! Али таке очи п очи жене твога доба није исто. За пме свијета, зар ти, која