Bosanska vila

Бр. 5. 1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 89

си одрасла у лондонским улицама, мореш имати и

појма о управљању имањем 2«

>Ти заборављаш Ровлеју, да сам ја била удата осамнаест мјесеци и да сам читаво то вријеме живјела на том имању.«

»Осамнаест мјесеци! Огромно искуствоје

»Можда веће него што ти мислиш. Мој муж и ако бијаше тако стар, да би ми прије могао бити отац него муж, увијек је тежпо побудити у мени интерес п за оно, о чему ја ни у сну не бих распитивала. За то сам му сад блатодарна, ма да ми је онда било и досадно.«

„Што се тиче досаде, ја сам се навикла на тои...« ту је прекинула, није хтјела ни своме брату признати, како јој је тешко било оно осамнајест мјесеци. Муж јој бијаше врло љубоморан у свему, па чак је замјерао пи њеној љубави према дјетету. Али Магдалена бијаше одвише стрпљива. Главна црта њезина карактера била је благодарност. Она се из благтодарности удала, из благодарности га трпила као мужа и из благодарности чува његов спомен пи писпуњава његове жеље.

Она је тек сад увиђала да је ведрији живот у Глен-Мервину п да нема толико напрезања, као кад је угађала мужу, само да га задовољи, ма да своју љубав није никад могла задовољити. Није могла а није нш хтјела, рећи брату, за то брзо прекину започету реченицу.

»Ја то не разумијем Магдалено« одговори пуковник Мидлтон. »Са таквом ћуди ти ћеш постати болешљива и непријатна п остарићеш прије времена.« Сестра се весело насмија на то.

»Ва то је лако. Ти ћеш долазити чешће у ГленМервин, па нећу бити сама. Теби пи Лидији треба да, је Глен-Мервин као своја кућа у коју можете долазити п одлазити с дјецом кад вам је вогђа.«

Тако се свршио разговор без икаквог успјеха. Магдалена је била чврста. Ништа је није могло у8дрмати. Магдалена Линдсеј уживала је управљајући ишмањем, бринући се за спромахе п унапређујући стање своје околине, гајећи пи васпитавајући свога сина. Сви су је вољели п поштовали, па јој живот не бијаше празан ни досадан. Син је гајио толику љубав и пажњу према матери, да се свак дивио толикој разборштости према годинама. Од најранијег дјетињства Мервин је навикао да му се рекне: »Мервине пази на матер, у теби је све, што она има«. Таке опомене укоријениле су се у срце дјетиње и донијеле обилног плода. Изгледало је, да он потпуно сваћа свој положај. Био је прожет бригом и пажњом, несебичан. Слушао је сваку п пајмању жељу. Никад у животу није јој задао муке ни бола. Увијек јој је прилазио

с поштовањем. Мати, размишљајући о његову карактеру, чешће би помислила да је без погрјешака. До душе, мало је претрпио искушења. Ако се и једна мана могла увријежити у његову дјетињем срцу, то је била жеља да само он ужива њену љубав.

Магдалена је то увиђала, бојећи се да не постане сувише потчињен матери, науми га и прије школе дати некоме, да га поучава и упућује за школу. Тако се договори с парохом да га шаље његовој кући по неколико сати на дан. Нико није знао како јој је то одвајање тешко пало, али гдје се тицало његове среће Магдалена није мислила на се,

Кад се све то зна, може се лако замислити како се Мервин зачудио, да мати није опавила кад се он једном закаснио кући п да није викнула, »јеси ли ти то душог« Он премишљаше о томе, сједећи у салону послије чаја, а мати се облачила. Равзмшшљање му није било врло угодно. Шта јој је, да бијаше вамишљена или расијана. Какво је то писмо, о коме није ништа споменула 2 Ва што га је тако брзо узела. « Тиче ли се то нечега, што он не смије знати. Запета било је необично видјети је беспослену 2 Премишљајући тако, ејети се, да је била нешто замишљена. п прије три недјеље, кад се вратила из Лондона: да је од тада чешће бивала расијана и немарна према његову причању.

Шта то све значи 2 Да ли је у свези са оним тајанственим писмом За што »тајанственим 2« питаше сам себе. »Мати ништа не тајп од мене. Питаћу је о свему, чим се обучем. Чудим се што нијесам то и прије учинио.«

У том се сјети да је опазио на њеном лицу као да не воли о томе разговарати. Па, ако би се почела затезати! Онда боље нек стоји онако, како је. Затезање! — Између њега п његове матере! И на саму помисао јадном дјетету задрхташе усне. —— Он се насмија, или боље рећи покуша да се насмије, јер осмијак брзо пшчезе а лице поста сасвим озбиљно. Тужне мисли овладаше њиме, док не зачу глас, који га за час охрабри. То је био материн глас, која је пјевала облачећи се; а био је тако весео и звонак, да Мервин на све заборави. Не би она. тако пјевала да је спавила какву опасност.

2

Уздахом олакша души и завали се у насло= њачу, пребацујући сам себи, да се узалуд плашио.

Лаки кораци чуше се по храстовом поду и пошљедње ријечи пјесме. Мати уншђе у јахаћем одијелу и застаде да узме његов шешир и да му сложи књите.

>» Неуредно дијете!“ —- рече смијешећи се »кад ћеш упамтити, гдје треба оставити шешир 2«

Мервин скочи да га остави, но она га заустави, рекавши:

„Боље, душо, метни га на главу, јер су коњи већ пред вратима. «