Bosanska vila
— Закон ли ви женски, ако ја потегнем одовуд овим бусеном, и показује на грдно велик бусен земље.
— Деде чик! зачикну га једна.
=— Ајд, ајд, одговори он пи ману главом, па леже опет то прогунђа нешто за се.
Мало је трајало помом доласку, па се сви подизаше.
Прилази ми један по један те се здрави с неким поштовањем и љубављу.
(унце се клони западу, вјетрић поче штркати. Оближњи забран крај њиве као да се запалшо па гори вечерњим руменилом. Небо мирно, тихо, по њему плове позлаћени, лаки облачци, све љешши шп зла= тнијл зпто ближи западу. У околним њивама, као и у овој гдје сам, настаје жагор: плачу узнемпрена _ дјеца, прте их мајке на леђа, купе жене ствара, кошкају дјечаци волове, те крцка јарам и звоне меденшце на воловима. Још по нека грлица или голуб прне иза крстине, зашуште крила. Из забрана, са високих церова разлијеже се гукање голубова и гр-= кање грлица. Препелице пућкају у трави; путем се дижу облаци од прашине, то чобанш враћају стоку са пашњака; ричу говеда, мече телад п запгравају се по путу блеје стада. За стоком пду чобани са крчажићима, прутовима, колутовима исплетене сламе за шешшре, неки од њих јаше голу кљусад, лупајући их по трбуху прљавим, пспреканим, подрњелим, босим ногама. Кљусад се на то не обаиру већ с времена на вријеме по неко забрљи главу у трњак крај пута, да завиличено уларом, онако узгред, чупне још мало траве, или откине. купинов лист, или бурјан. Чобанин се љути, виче, бије још јаче ногама, вуче улар, а кљусе тромо подигне главу, осврне се, трава му виси па уста ш тек послије дуге муке ип удараца пође мало брже. Кроз ту грају чују се свиралице п звонки гласови дјевојчица, које пјевају идући за стадом са котарчицама за рад преко руке.
Зраци сунца на западу све блеђи и већ слијепи мишеви почињу се укрштавати кроз ваздух. Што сутон више пада, то жагори све већи, а гукање голубова све ређе, али некако јасније, с вшше дражи.
Радници се почињу разилазити, млађи одлазе прије. Скупшле се дјевојке из свију околних њива, па иду заједно са срповима преко рамена. Знојаве кошуље залијениле се за њихово једро тијело и обле груди, преко глава им пребачене мараме, вунене сукње пуне осаћа, а један крај подигнут и задјенут
1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.
Стр. 87
за пас те се види кошуља. Загрлиле се двије п двије па запјеваше пјесму:
„Мој, јаране, боле ли тав ране #“ да њима у групи иду момци. Дјевојке отијеваше овај један стих меким, њежним, али звонким гласом, а други стих продужише момци пунијим, јачим, мушким гласом, као одговор на дјевојачко питање:
“7
„(а не боле, не б
Старији људи посједали под бријест, бришу зној, растресају е груди знојаву кошуљу, да их заштрае и расхлади вечерњи повјетарац. Примакли уза се бардак с ракијом, а са задовољством, одмарајући се гледају сређено жито у крстинама, на које су до пред вече долијетале грлице, голубови п друге тице, а с њих слијетале на земљу те купиле просуто зрневље што се окруни од снопа кад везилац при везивању удари кољеном у сноп.
— Их, брате, гледа ли данас чуда Божја од ових тица, како су сироте гладне навалиле, па падају по њиви п кљуцају житог рећи ће ча-Мијапло, побратим мог покојног оца. Одвоји од груди залијепљену, знојаву кошуљу, раскопча је и растресе је, да га мало довати вјетар, а и сам поче пиприти себи у њедра, за тим узе бардак, отпљусну из њега мало ракије, заглади риђе бркове, обриса својом рапавом црном руком грлић од бардака, прекрсти се и наздрави Пери, до себе, ријечима: |
— Боже помози и овесели сваког брата и вриједна радника, сељака, који рани п црва и мрава и тицу из горе ш чиновника, Боже га ти подржи, укријепи. Здрав си Перо! |
Док је ча-Мијашло пио, рећи ће Пера:
Истина је, људи, чудо живо. Све на сељака чека. Гледам оно мјесто гдје смо ручали, па на мрве се окупиле бубице пи мрави, а што вели Мијапло и тица,
се ране звале.“
из горе чека на сељака.
— Сељачке руке и зној земљу држе! опет ће ча-Мијапло и сви се ерећним задовољством погле= даше у сређене крстине. -
— Боже нас услшши, овесели, помози нама мученицима, а вала ти и на овоме! наздрави Пера првом до себе и наже бардак, а остали додадоше:
— Дај Боже свако добро вриједну раднику. Услиши пи увесели.
Бјежећи од рада, од среће сам побјегао, јер рад је срећа.
Не ћу тебе...
Це = Ма Е
је ћу тебе гледат, бона,
ељ Ма несрећан сузе лио, Док не виђох очи црне
Све сам, бона, срећан био!..
|
ћ
(Е
Не ћу тебе гледат, бона, Ма од јада болан пао, Док не грљах то тијело, Ја за муку нисам знао!
Не ћу тебе гледат бона,
Ма биједу одмах српо,
Док не љубљах усне твоје
Све сам, бона, срећан био!.. Влад. Ћоровић.
Во оба “~