Bosanska vila

Стр. 90

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

"Бр. 5.

МЕ. За што су Мервин и мати закаснили на ручак 2

Било је дивно љетње вече, кад мати и син одјахаше од куће. Пут их је водио најдивљачнијим и најљешпим крајем имања. Сунце још није било почело сједати. Разговор се није прекидао ни за часак. Питања и одговори текли су брво једно за другим. Брда су одјекивала од њиховог веселог смијеха и Мервинове вике на Бет-Гелерта. Сунце је починуло кад су окренули кући. Јахали су полако у благом сутону, прекидајући сваки час разговор, да пожеле лаку ноћ пролазницима, којш су се враћали с поља у свом сликовитом велском одијелу.

Јахање се ваврши брзим галопом, те присијеше кући баш кад звоно зазвони за облачење. Госпођа Магдалена. отрча да се обуче. Мервину није требало толко времена за облачење, за то није ни отишао одмах за матером.

Био је врло весео. Мисао, што га је мунила, одлетјела је. Мервин остаде чаврљајући с коњушарем. ин би тако дуго остао, разговарајући о »крикету.« Та ће игра скоро започети, па ће се и он играти. У том коњушар мораде отићи у шталу и тако се развргну разговор.

Магдалена Линдсеј, кад год није била пред очима свога спина, предавала се опет својим сањаријама. Наслоњена. па прозор, претресаше у мислима важно пштање, а поглед јој луташе по старим велским брдима. Већ.је четрнаест дана како је искрсло то пштање, а она се још колебала ради одговора. Данашње пишемо вели јој да не оклијева. Ваља му казатп вечерас.

»(), не,« шапће глас у материном срцу, »не, не вечерас! Да оставим још један дан! Вечерас је тако весео, срце му је врло раздрагано, смијех му је одвећ јасан а његове драге очи тако се свијетле! Не, не вечерас! Можда ће сјутра киша падати, па ће бити мање весео. Кад вјетар дува преко брда и киша лупа у проворе онда је суморан и равнодушан. Тада ће му бити лакше кад чује оно, што ћу му казати. Нека. та још једну вече са мном у башчи!....

Ох, како је ведро то драго лице! На њему смијех сија као сунце, па та таласаста коса, искрена, слатка уста п вјерне очи! Како је све то мило мајчину срцу! А она, да то све помрачи> Сам Бог зна колико се тога. бојала и како је мрзила и на саму помисао, да му зада бол.

Али кад мора то учинштиг Све је свршено. За три седмице она ће бити жена лорда Вордлоа. А Мервин не зна ни да постоји такав човјек! Тек је четрнајест дана како је дознала за превару свога мужа и једва се опоравила од муке и срдње. У мислима је прелетјела тај мирни живот с оцем у Лондону, па онда кад је познала Карла Дигби, Сјећала се како

је уживала у његову друштву још прије, него је пла= нула љубав у њеном срцу. Па како се увјерила да је не љуби, ма да је у памети сликала срећну будућност. Дође јој на памет растанак без ријечи, бев икаква знака и опроштаја. То је напрасно освједочење помијешано с рањеним поносом, да се варала и била преварена! Ојећала се како јој послије наступи живот без будућности, без икакве наде, како је изгубила вјеру не само у њега, него п у истину, врлину, човјечност, јер све се то по њеном мишљењу, огледало у њему. За тим наступи очева смрт, која је, божјим провиђењем, преокренула њене мисли. Додир са болом и смрћу научи је, како је ништаван. живот, како су празне радости и кратке жалости! У таквом стању саслушала је жељу човјека, који јој је постао муж. Чинило јој се да ће то тако мало трајати и да је удаја мала ствар. А била је пи онако усамљена п ожалошћена, пуна благодарности према једином пријатељу, чије се поштење толико разликовало од несталности онога за кога је била уобравила, да. га љуби. Од једном је одбацила сваку жељу, запечатила прошлост и предала се и срцем и душом новој дужности као жена и мајка. А кад остаде удовица, па кад се срете с онијем, који је њу од срца љубио, па кад је п послије толико година замоли, да споји своју судбину са његовом, учини јој се да је то немогуће, било јој је смијешно, што то моли. Она је врло милостива, али га ппак одби, не давши му времена ни да базна за узрок. За то одмах остави Лон= дон п врати се кући.

Није се ни покајала за то. ») не!« говораше у у себи кад је о том премишљала у самоћи свога дома у Глен-Мервину. »0) не! Ја сам сувише стара. да почнем нов живот, а срећна сам п задовољна са овим. Осим тога ту је Мервин. Ја сам мати, која зна и осјећа шта је њена дужност и њен живот. Ја живим за њега а не за себе«.

У таким мислима бијаше Магдалена све док је не збркаше новости у братову писму.

Пуковник Мидлтон није никад у животу рекао већу истину, него кад је казао своме пријатељу да је, прећутавши истину, презрео најмоћнији разлог у своју корист, пошто је она тако оштро судила о оном што је право. Она више не оклијеваше којом ће ставом ударити. Сви разлози падоше пред једним да се поправи стара неправда.

Једног лијепог јутра добила је од брата писмо и прије него се Мервин вратио од пароха, њен одговор био је на путу за Лондон. Мервин је дошао краћим путем управо дрвету, под којим је она сједила, чекајући га с погледом пуним љубави. Путем је поскакивао, знајући како ће га мати једва дочекати. А она сјеђаше замишљена и узбуњена, сјећајући се брачног живота, па је издалека погледала на Мервина са неким сажаљењем, плашећи се зашто га толико љуби, кад знаде чији је син. Шпак кад стиже