Bosanska vila

Бр. 5.

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 95

Само једном на води студеној, Ја на води, а тип с војске дође, Украдох ти праха пушчанога, И минтана с деснога рамена

И земљице пепод кајсарлтце, Па однијех на незнано гробље, Да не знадеш ни за какву другу Осим за ме лијепу ђевојку.

Ц.

Мајка Мару на вечеру звала:

»Хајде Маро да ми вечерамо!«

Говори јој племеншта Мара:

»Прођи ме се моја мила мајко,

Није менп до твоје вечере,

Већ је мени до моје невоље.

Синоћ ми је драги долазио

У аз-башчу коња уводио,

По аз-башчи цвјеће поломио,

Поломпо луле зумбулове,

Зумбулове и карамфилове,

На ђерђеву свилу замрено,

На пенџеру бурму оставио,

Да ја знадем гђе је долазио.« Ш.

Вијају се но небу облаци,

Стремају се у Стамбол јунаци:

Стамболије лијепе ђевојке;

Пратиоци нежењени момци

ОДЈЕНЕ ИМ ПРИКАЗИ.

Пратили их до Солуна града, Јово драгу све до Цариграда.

ТУ.

Млад делија челебија Јово,

Не бој брке, веђе не навлачи, У моју се башчу не довлачи, Не да бабо мени за те поћи. Бабо вели да смо братучеди. А ја велим моме милом бабу: »Штомебрату у госте не спреми

Ја годину, ја ли половину,

Ја ли мјесец, ја ли два мјесеца, Ја ли барем једну хевту дана.«

У.

Два се года у једно састала Ђурђев данак и Васкрсеније, Том се году свако радоваше, А највише племенита Мара.

До подне се мила п чешљала, Од подне је свилу облачила, Ићиндија, забоље је глава. Долази јој Јово момче младо: »Бона Маро, можеш пребољети Да ти тражим са мора хећиме, Да купујем на дукат мелеме.« »Не мучи се, не тражи хећиме, Не харчи се, не купуј мелеме,

Мао

Није ласти, неђу пребољети, »Јес ми мука, хоћу умријети,« И умрије жалосна јој мајка. жКалило је мало п велико,

А највише челебија Јово,

(Све хаљине у мор-боју тура, Нешће паса, ради мушког гласа, Ни јаглука, ради ђевојака.

УГ.

Сунце зађе за невен за. гору, А хајдуци двору Дамјанову.

Ал Дамјана дома не бијаше Већ његове двије миле сеје: Танка Сара п лијепа Мара. Танку Сару на ватру туршше, Лјепој Мари очи извадише: »Казуј кучко Дамјаново благо!« »Ено му га на горњем чардаку; Три сепета један до другога; У једноме гроши пи дукати,

У другоме паре пи динари,

А у трећем Марини дарови,

А на врху везена кошуља, Што је Мара своме драгом везла, Уза скуте драганове путе,

Уз рукаве шептели бехаре, Око врата очи соколове,

А ув преп перје лабудово.«

крпе, дебеле поњаве и дроњке, људе пјане, расплакане,

Божји људи. Борисав Станковић.

Српска је литература. доста монотона. Наши при= повједачи и ако даровити људи, још су увијек обичне реалисте, који нам приказују незнатне мотиве, обичне људе, обичну стварност. Ми Срби немамо литерарних сгопттапда, финих сетета, аристократа духа, илузиониста, немамо романсијера, чија дјела убрзавају крвоток, заустављају дах, буде нове мисли, заталасају осјећаје и крећу фантазију.

Кад сам прочитао натпис књите Б. Станковића »Божји људи«, надао сам се, да ће ми се у томе раду писац приказати као српски модерни романтичар, надао сам се, да ћу у томе дјелу наћи крупне, пуне и снажне ријечи, заокружене и лапидарне изреке, да ћу наћи слике пуне благе свјетлости и благих п њежних боја, једном ријечи, да ће ми се Б. Станковић у томе раду приказати као изврстан колориста, јер онај умјетник, што у својим радовима износи једино просјаке, људе масне, крмељаве, балаве, прљаве; осушених ногу, осушених руку, људе полунаге, голе, увијене у

блесастог погледа, људе што се вуку и повлаче по амбарима, шталама, хановима, развалинама, испуданим п трулим гробовима, једном ријечју, умјетник што једино слика трулеж, прљавштину, крпе п дроњке ш те крпе п ти дроњци — само ће нам се тада допасти, ако су приказане лијепим и благим тоновима. Гдје тога нема, слике те садржине увијек су хладне, досадне, одвратне п монотоне Али сам се у нади јако преварио. Станковић је обичан натуралиста, снажних, сочних, јасних боја. Он умије оштро посматрати, п оно што је видио, зна и вјерно приказати. Ко је прочитао његове » Божје људе«, добиће живу слику, шта више, и сувише вјерну слику из живота српских слијепаца. Али ко је од Станковића тражио нешто више, осим обичног прецртавања природе, ко је од Станковића тражио, да оно што је у природи нашао ружно, досадно, одвратно, оплемени дражима своје појезије, тај не ћето наћи у његовим сликама. Његовим сликама фали појетичка снага п љепота. Станковић није био кадар своје скице зачинити дубоком лириком, он није био кадар ону голу, досадну, ружну и одвратну истину заодјенути њежним златом