Bosanska vila

Стр. 96

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 5.

чисте појезије. Станковић је само обичан преписивач природе и то, ружне природе. |

Његови » Божји људи« све су само обичне скице, или као што би Нијемци казали »Елтлонује«, али ш те скице површне су, недовршене; не одликују се снажним штилом, дубљином мисли, нити лијепом садржином. Садржине у опште и немају никакове. У » Деда Веси« описује, како мртвог дједа Весу бабе перу и облаче у чисто бијело платно; у »„Лудом Отевану« описује луда човјека, што по цио дан лута по улицама и купиш камење; у »Марку« описује луду, што свако јутро долази пред цркву п вири у нутра, као да неког очекује; или Маме, мали, згрчен човјек, што сваки спровод прати на гробље, а уз пут купи цигарице, које са сладошћу испија; или „ Ча Мигајло“ што раздаје с прољећа људима зелен здравац, или им погађа по борама лица и чела, колико ће још дуго живјети; или „Цопа“ прљав, мастан, што се вјечито плазио па свакога, особито на малу дјецу; или „Јован,“ што је по селима купио хљеб и брашно и то редовно расппао пред црквена врата; или „Биљарица,“ мала, згрчена жена, сва у крпама и дроњцима, што се као неко клупче вуче и пузи по улицама, једнако нудећи биље п траве; или „Љекче,“ што пјан увијек пјева, а ако није пјан, он лута по пољима; или »7аја« — краљ просјака — кога су двориле двије шљепице. У скици »Љуба ч Наза« има једна гадна и ружна ријеч »силовати,« за коју треба најоштрије осудити како писца, тако исто и ур. Летотиса, што је допустио да се та ријеч одштампа.

Као што видите, Б. Станковић не само да је одвратан садржином, него се старао, да буде што одвратнији и самим избором ријечи. Али — Б. Станковић је налпуралиста,

И ја симпатишем са тим правцем. МИ мени се свиђају природне боје тога правца, али ја не поштујем оног натуралисту, који ми те природне боје ставља на платно онако грубе, сочне, снажне и јасне, као што је то урадио Б. Станковић, него онога, који ми те боје ублажује финоћом своје технике. И ја симпатшшем са натуралистичким умјетницима, јер ми они сликају чисту природу, али ми се још више свиђају оне натуралисте, који ми природу приказују кроз врло фини, њежни и прозрачни вео своје појезије. Мени се свиђају оне натуралисте, које на сваком кораку прати вјеран сапутник — јака фантазија. |Б. (Станковић није у »Божјим људма« показао никакве фантазије. Он није гледао са фантазијом, није осјећао са фантазијом и није писао са фантазијом.

Разни умјетници посматрају један те исти предмет на разне начине. По неки ће на предмету само оно видјети, што му одмах падне у очи. Други ће се задубити у сам предмет, стараће се, да га упозна и испшта до најмањих ситница, стараће се, да при сваком погледу нешто ново види и пронађе, стараће се, да мртвом предмету снагом своје неуморне фантавије улије живота. Станковић није то урадио код »Божјит људи.« Он је насликао само њихову спољашњост — њихова црна и прљава лица, њихове дуге и осушене ноге, њихове крпе и дроњке, у које завијају своје мршаво и прљаво тијело. Да је случајно завирио у душу тих људи, можда би понешто напао, што би нам се више свидјело, него ли њихова јадна спољашњост. Осим тога Станковићу фале снажне, крупне и пуне ријечи, које би занимале наш дух и продирале у наше срце.

Ј

Б. Станковић је сасвим обичан налпуралиста.

Беч, марта. 1903. Павле Лагарић.

_ Дечије игре, књига за забаву и поуку мушке и

женске деце сва 100 слика. Приредила Кат. П. Шар-

чевића и Ст. Ј. Николић. Издање ИдвОрско књижаре

Мите Стајића, у Београду 1902. Цена дин. 1.20

Београд нова електрична штампарија, Ба еввтрео Уве (Осмина стр. ТУ., 152).

Дечије игре су врло важно васпитно средство и с тога је дужност сваког васшштача, да на њих обрати велику пажњу. Деца не могу мировати, она морају увек имати занимања. Колшко га она не могу себи сама да створе, или у колико у том застране, дуж= ност је васпитача да им притече у помоћ. То су од вајкада радили сви васпштачи и отуда је порекло свима дечијим играма. Неке су смислила сама. деца, неке опет васпитачи. Како бујност детиње природе често прелази границу, дешава се, да деца, играјући се, оштете и себе и друге, нужно је, да васпитач игри дечијој скреће велику пажњу. Јо се постизава добром педагошком управом, која мора дечије игре тако да удеси, да оне развијају ш тело и душу. Педагози културнијих народа прикупљали су већ одавна, дечије игре и одабирајући међу њима оне, које најбоље одговарају васпштном циљу, препору= чтвали су их васпитачима, да их покажу својим васпштаницима. Културни народи имају по више таквих књига. У српском народу први је на то скренуо пажњу др. Борђе Натошевић, који је још у шесдесетим годинама прошлога века обратио пажњу дечијим играма, описујући их у »Пријатељу српске младежи« што га је као додатак „Школском Листу « издавао. Педагошким талентом, који је њему био својствен, он је још тада одабрао леп број пгара, које су се од тада међу српском децом одомаћиле. Но после њега, слабо је ко у књижевности обраћао пажњу на то. (С тога нас је ова лепа књижица много обрадовала. Она ће добро доћи свима учитељима и учитељицама српског народа, јер им пружа повећу збирку дечијих игара и забава, олакшавајући им тиме тешки њихов васпитачки рад. Она ће добро доћи пи родитељима, па и деци, која њоме добијају лепо упуство, да се тако играју п забављају, да им пгтра и забава послужи телу и духу на корист.

У књизи налазимо 30 описаних шгара у пољу а 2% у соби. Понеке игре су у вези с певањем, те је у књизи штампан с текстом песме и њен глас у нотама, што је такође за похвалу. Други одељак представља збирку бројеншца. Српски народ је с бројеницама врло богат, но међу њима има и неестетичних а овде је штампано 15 најлешпих, којима се ни с педагошке стране не може ништа замерити. После тога долазе рачунске забаве, погађалице, па варање чула, разне вештине и друге забаве које се оснивају на природним законима. Последња два одсека посвећена су ручном раду и раду у врту, које пиеци с правом урачунавају у корисне п паметне дечије игре. Књита се завршује зопрком згодних за децу загонетака. Техничка израда књиге укусна је и врло лепа а сто слика у књизи изведене су такође тако, да се томе не може ништа замерити.

(свакако ће ова књига радовати свако дете, ако је о врбици, или о другим празницима, кад родитељи деци дају поклоне, добије на дар. Она је добро дошла и као дар добрим ученицима на. крају школске године, за што је ш препоручена од Главног Просветног Савета у Србији и од зем. владе у Босни и Херцеговини. И ми је овде најтоплије препоручујемо свима родитељима при избору поклона доброј деци својој. -