Bosanska vila

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 97

Из ноје некадашње уредничке архиве. Од Јована Трчића. (Наставак.)

На годину дана после Мите Поповића — 28. јуна 1889. — умро је у Новом Саду славни наш романејер Јаша Игњалиовић. (; њим дабогме нисам стајао у препшеци, јер смо живели у истом месту те смо се усмено споразумевали. Пре но што је дружина око »Стражилова« — проф. др. Ђорђе Дера, проф. Милан А. Јовановић, проф. Стеван Милованов, проф. Ђорђе Магарашевић и моја маленкост — покренула прво »Стражилово,« отишао сам децембра 1884. лично Игњатовићу у стан му у тада каменичкој — а сад Џетефијиној — улици у Новом Саду Примио ме веома љубазно и обрекао ми је сарадњу. Реч је своју одмах и искупио тим што је за »Стражилово« написао »Успомену Емилу Чакри« и приповетку »Кнез у купатилу.“ Те су две ствари изашле године 18825. "За годину 1886. написао је за »Стражилово« приповетку »Пита хиљаду форината.« Кад сам год. 1887. почео доносити ликове наших заслужних књижевника и уметника, дошао је брзо на ред и Јаша Игњатовић. Обратио сам се на њ, да ми да података о свом животу и књижевном раду. На то ми је написао писмо — једино, што имам од њега — пи у њему ми је својим особеним, тенијално-аљкавим начином исписао своја дела и уз то додао још напомена. Ја ћу то пишемо овде саошштити од речи до речи не изостављајући и не додајући ништа. Написано је на табаку артије за писма и одмах на првој страни са свим горе — без ознаке коме се пшше — почиње регистар његових дела. Ево како пзгледа цело то писмо:

» Песма Сими Милутиновићу« (> Пародне Новине«) Милан Нарамнџић. 7. 71.; „Мамзор пч Џемило“ (, Да“ ница“); „Србин и његова тојезија“ („Даница“); „Крв за род“ (»Јавор«); »Љуба Чекмеџић« (, Даница“); „Турађ Бранковић“ (толовина у „Недељном „Листа,“ половина у рукопису); „Тртен спасен“ (Србадија“, недопуњен осталак у рукопису); „Бечити младожења“ („Србадија“); „Раса Рештектш“ (» Отаџбима«); » Увео листак« (> Јавор«); > Чудан свешт« (> Даница«); „Слетачка скупштина“ („Словенка“); „Једна ноћ на пароброду“ („Темишварски Гласник“); „Најскупља коза“ („Недељни Лист“); „Адвокала као толанер“ (,Редељни Лист“); „Стари и нови мајстори“; „Појета и адвокала“ („Летопис“); „Кнез у купалашлу“ („Сларажилово“) „Питаод 1000 фор.“ („Стражилово“); „Краљевска кћи“ („Бршљан“); „Мемоари ·Ј. Игњатовића“ („Недељни Лист,“ „Бршљан“ и у рукопису); „Дели-Бакић“ („Бршљан“ и осталпак у рукопису); Монографије. Бијографије. Мемоари („Глас Истине“ „Бршљан“); „Устомена Ста. Андреје“ (Летотис); „Три српска стисалпеља“; „Џисма из Елисијума“ („Бршљан“); „Књижевност, ти политика (,„аше Доба“); „Проширење културе — толог књижевности“ (,Јавор,“ „Палше Доба); „Адам и берберин“ ; „Зазидан врабац“ („Темишварски Гласник“) „Пијанац“ (Трумићев лист у Винковци, незавршен осталпак у рукопису); „Јади српски“ ( ГГаше доба“); „Слава црногорства“ („Словенка“); „Богаљеви — жртва Цигана“ (, Темишварски Гласник“); „После таридесет година у Београду“ („Бршљан“),; „„Палиница“ (у лишити).

Осим тога тисао сам много у српским и страним листовима у тублистичкој и толилаичкој струци

готово толико, шлпо не спада у рачун књижевности у старогом смислу.

Две године редигирао сам Летопис, у доба, кад се 200. (фор. годилиње тлаћало џи нико се не алиеде тосле дра Суботића уредништва лалашлим, а одвива од књижевника скоро никаква мије било м готово све сам ја, морао истуниши. 00 Овадесетметврте године радим покрај једног (десног) ока, лево је тропало. Радио сам самотрегоревањем то сотставеном имтулсу, од никога ни морално ни малаеријално непоштомогнут; покварио сам си ташме све каријере и маласријално сам се утукао.

Да сам био од лобцајтбридерске багре, та имао свесније крилашчаре, био бит више што израдио; но полилаички тротљавници, који су увукли џ у књижевмост, полилпику, свуд су ми такости пи третреке чинили. Идући нараштаји — надам се — боље Ћеду о мени мислилац, кад ме више не буде.

Ето шиљем Вам то то жељи Балшој. Израдите — молим — све тао на суво, бег чкаквог бијографског наљзрта, скромно, како сиротамског народа сиротом књижевнику тристаоји; а иначе, нацрт каријере моје у јавности, шта сам све био тч како сам се борио, трво на ствар не спада, а друго: карактерисање лич= ностаи моје у том травцу могло би од моје страме коквом рекламу товода дали.

Одравставујтае !

тријаливљски

7. Игњалповић.

Р. 5. Има још што сам тисао, ситније и крутније, али ми на таметш не падају, а у своје доба забележио ит нисам. Будући су дела већином то разним часописима и фељтонима раштркана ти још у књигу нетрешлаамтана, тао редак ће билаи, ко је од ташт вилив од толовшне трочитао, а сва — тешко тч један.

Писмо није датирано, но ја сам на њему забележио, да сам га примио 1. јуна 1887. кад сам се спремао, да ув Игњатовићев лик донесем у »Стражилову« и коју више о његову књижевном раду и вначењу његову као романсјера српског. Други су ме послови после помели у тој намери.

(Наставиће се.)

КЊИЖЕВНЕ И ХУДТУРЦЕ БИЉЕШКЕ,

Седамдесетогодишњица. Његово царско п краљ. височанство надвојвода Јосиф, главни заповједник све домобранске војске у Угарској — прославио је 17. фебруара седамдесетогодишњицу свога рођења. Надвојвода Јосиф примјер је особите скромности. (Он се није стидио чешће походити пи најспромашније домове, па чак је залазио п у циганске колибице и с њима сједио и разговарао, тако их проучавао и о њима писао. Он је саставио граматику циганског језика. Као надвојвода није се стидио орати пи копати земљу, радити различне занате. У раду је уживао и много се радовао да народу буде добар примјер. За то надвојвода Јосиф ужива велико повјерење код свију народа у Аустро-Угарској. ИМ заслужио га је кад је тако скроман и свакоме приступачан.

0 васпитању. Јован Миодраговић, професор у Биограду јавља српскоме свијету да је превео на српски језик чувено дјело највећега живога фило-