Bosanska vila

Стр. 104

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908. МЕРА _ Бр. 6,

И сама ова књижевна радња показује, колико је наш слављеник утицао на просвјетни развитак и наставни напредак свога милог народа, како овог што живи у Аустро-Угарској, тако и оног што живи у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. ( тога ш није Никола Њ, Вукићевић син једне покрајине, него син васколиког Српства и духовни отац Данашње српске, модерне школе.

Српски народ може о срећи говорити, кад погледа на богат низ рада и подвига, што су му на просвјетном пољу створили Никола Ђ. Вукићевић и

пок. Др. Ђорђе Натошевић и може бити пуно захвалан преблатом творцу, што је подарио тако дуг вијек овом неуморном трудбенику српске народне просвјете.

За то је и заслужио овај човјек, да му цио српски народ, а особито онај дио, који води бригу о књизи и просвјети, на крају његовог 50-годишњег рада, приђе ближе, да му цјелива вриједну, сад већ уморну десницу и узвикне: хвала ти, наш драги учитељу, на труду и раду за опште добро свију нас, Бог те наградио још дугим и задовољиим животом!

ови. Сад, |Блатовијести 19083. АЈВ.

Пролетна елегија.

ада крену воде отуд са планина Дојезди ће опет мирисно пролеће, Природа ће послат" свог љубимца сина На крилима песме, на лахору ереће.

Олистаће гора под зрацима сјајним, Заблистаће роса по мирисном цвећу, И величанственим шумором и тајним Шаптаће у гори дрвеће дрвећу.

Са сунчаним зраком пролетнога дана Долетеће опет ластавица мила, Што је ту под кровом мога тихог стана Пре толико лета своје гнездо свила.

Џа и ти ћеш, гоњен жудњом срца врела, Са надама топлим завичају поћи, Да облаке тешке са суморна чела Разагнаш, у болу свом ћеш дому доћи.

Приступићеш мени ко у прошле дане, Са дрхтајем лаким стиснућеш ми руку, А поглед ће причат жеље просањане, Цепаће се срце у немом јауку. Београд, 1900.

Као и некада душа ће ти хтети Да се с душом мојом у загрљај свије, Да небу, звездама у вечност полети, Од света далеко у незнани скрије.

Ал узалуд жеље, узаман ти наде; Што се срећом зваше то сад прошлост скрива Залуд машта бујна сноват снове знаде: Један исти санак два пут се не снива.

У моме је срцу утрнуо пламен, У души ми више пролеће не цвета; Суморност је живот притисла ко камен, А преда мном само — дуга, пуста лета.

Ако теби јоште будућности младе Џримамљиве слике фантазија ствара, Минула је срећа — остави се наде, Заборави прошлост и чар оног жара.

А сећање свеже само јаде роји! Не сећај се више — одагнај спомене, Нек дах заборава развеје куд који,

А од свега прво заборави мене....

Даница.

Во 2 “~ У

" Опсада Београда.

— Драгутин Ј. Илијћ. —

(Наставак)

тиснута; дуге јој трепавице бациле сен по лицу, као ластавичја крила над бистрим кладенцом; а пуначка вилинска недра тихо се гибају и, својом снежном белином, просијавају испод густих коса којима се покрила. И, Бог зна, докле би још спавала, да је иза сна не трже страшан шум. Пред њом је стајала Бродарица са црвеним као жеравица очима које кров душу продиру.

ЛУЈ

С]

Зелених, расплетених коса у којима се сплетао локвањ и стиснутих усана, пакосно је посматрала драгосно лице лепе виле, која престрављена а још довољно не расањена, трљаше рукама очи, чисто не верујући да је пред њоме њена господарица.

= Шта је овог — цикну Бродарица, а у руци јој се већ љуља бич од сплетених присојкиња.

— Све сам почистила... сад је све чисто! —