Bosanska vila

Бр. 6.

зајеца несретна Планинка, гледајући с ужасом у ове црвене очи, које као жеравица одблескиваху. ·

— И плесан, п баре, је лиг Твојом поганом сухотом разгонила си ми дечицуг Е, па, де, да те наградим. |

1 шчепавши је за косе, поче је тако немилосрдно ш бесно шибати, да се Планинка од силнога бола. савијала; тукла ју је до издушка, а кад јој се учини да је доста, седе на миндерлук, па докле је Планивка грцала у сузама, она звизну једаред. На овај пискави звук пзмиле из пукотина сав онај гад и весело сикћући искупи се око Бродарице. Бродарица их поче мазити ш тепати им као рођеној деци, па пробравиш међу њима десетак најљућих, крилатих гуја, тури их у своја недра.

И сад нареди Планинци да јој приступи.

— Тако сам е тобом урадила, а са твојим побратимом, само докле ми шака падне учинићу јот горе.

Кад чу Планинка да јој је побратим још жив и слободан, њојзи код свега бола п јада заигра срце.

Зрачак наде обасја душу, те јој се чињаше не само да је чула о њему, но као да га је видла онако кршна и витешка како под светлим оружјем силази у њезину тамницу да је избави.

— А сада, за три дана докле се ја из једног лова не вратим спремај се, да напустиш ове“ дворе. Хоћу да ти будем милостива; нашла сам ти младожењу: удаћу те за Хаџп-бабу.

Бродарица је све ово тако пакосном мирноћом говорила, да се могло лепо опазити како се слади изразима оног усплахиренога лица, које је на сваку њезину реч боју мењало.

Планинци је било као да је ножевима пробадају.

= Џа ћу и тебе, као невесту свога побратима, даршвати о сватовима. Можеш погодити шта ћу ти на пешкеш донетиг Твога побру, Чарапића; па још жива, на коцу.

Џланинци се од ужаса грло стегло па ни речи да прослови: у глави јој се нешто окрете. И она покри шакама очи, као да се плашила да ће све то још сада видети, п поче јецати.

— А дотле, докле се не вратим, оставићу ти мало воде да се као свака удавача пред венчање мало окупали.

Рече Бродарица и дланом удари о зид. Вода као пљусак поче навирати са свих страна, а она, са множином својих посестришма наве и самовила, које у тај час долетеше у бунар, диже се под облаке и одлете. пут Шар-планине.

Тога часа изађе из града и Чарапићев побратим, Омер-ага, и, ободнувши помамна хата, одјезди пут Авале.

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 105

Докле се за ових двадесет п пет дана све ово у београдској тврђави догађало, у Шумадији је пламтео пожар за пожаром. Олуја, која тутњалце од Маркове пећине, дизала је собом угарке турских ханова што их Чарапић запали, па их је бацала и на оне турске куће п ханове по селима и паланкама, где се раја од турскога страха не смеде још подићи. Чарапишћ је већ у велике пољуљао из темеља Авалу и Космај; а тамо, из Тополе, као помамни лаф грми Црни-Ђорђе, прелеће горе и долине, па где год његова нога прође, за њим се подиже пожар и ропац издишућих крвника, који покушаше да му. на пут стапу.

Преко тога пожара п ужаса лети Бродарица са својим другама Шар-планини, а пред њоме крилате гује као муње кроз облаке шибају. Ова опака вила пустила их је из недара, како би, докле се она са Авалкињом п осталим горским вилама буде тукла, одлетеле до пећине пи видовитој сабљи очи испиле.

Прелете Бродарица Авалу, прелете Космај, прелете Рудничке планине; па се изви над Островицом и пажљиво гледаше у Шумадијске горе, не би ли угледала коју од горских вила; али место вила она угледа само пламено море како се као оријашки талас ваља под хучним ветром; пи виде један заробљени народ; како ломи окове, баца их у пожар и кров пламен, кличући, јати се око утврђених паланака и градова, где су се Турци од ужаса рајпнога сабипли.

Но Бродарицу не збуни нити уплаши то што је угледала; њој беше главно, да ослепи сабљу с очима, а већ онда Хаџи-бабина сила п без њезине помоћи бошће довољно кадра да узбуњеној рајп сабије памет у главу. |

Она се само грохотом засмеја над целим овим ужасом и као отровна стрела звизну са врх Острвице пут Шаре-планине.

Али где су вилег Е

Три је дана већ како су се сабрале у Марковој пећини. Састале се са уцвељеном Авалкињом да се око спаваћива витеза договоре, како да се помогне Чарапићу те да избави ПЏланинку. Својим кликтањем већ су у велике пробудиле Шумадију; али и ако је. раја пламтела за осветом, ипак нико не мишљаше да опсађује Београд. Ова тврђава, као главно легло дахија п Бродарице, била је тако тврда и постојана, да је п народна мржња према њојзи и неутолива жеђ за одмаздом, као немоћан талас, стукнула од тврдих градских бедема.

Сам Чарапић није могао ништа са својим јунацима, а Црни-Ђорђе, још сасвим неприбран за овако оријашки посао, ломио је турску снагу тамо, где беше слабија.

(Свршиће се,)