Bosanska vila

а

Стр. 107.

> На примјер мама, ја и ти. Ми се пе мијењамо. «

_ >УМиелши ли запста Мервине, да се ти нијеси промијенио Од малог дјетета, са дугом косом и плавим. ципелама, које је шаврљало по овој тераси п јахало на »Бет-Гелертовим« леђима, постао си дје= чко, који све то сада не ради. Сажаљевала бих БетГелерта да га и сад онако мучиш, — дода опа- емијући се.

Мервин се такође насмија, премда му је било пекако досадно:

»Па, то је само ко расте, тада се мијења. А ти

се мама ппјеси никако промијенила.«

»Ни ту се, Мервипе, пе могу с тобом сложити. Ти можда не опажаш, али пијесам онака, као кад сам тебе донијела у Глен-Мервин. Не, не, злато моје« —- настави опа више за себе. »Сасвим сам друкчија! У мислима, у идејама, у свему! Чудно бп било да сам јопт пета. Ма да то нијесам жељела, ипак ош ми жао било, да се нијесам промијенила. «

> Мателшти ли то, мама, по изеледу 2«

> Не. пего што се тиче разума п осјећаја. Промјене у том значе поправак п папредак, Таку промјену волим.«

_ А ја пе волим, мама« рече Мервин врло од= лучно. У сваком погледу мрзим промјене.

УТи их нијесп много ни видио,“ рече она сми= јешећи се. „2

>Нијест ни ти вште, мама, је ли 2«

(пет се појави чудан параз на-љеном лшцу, а поглед јој опјаше жалостан ш узнемшрен.

_ Мервџши то опази. За то се примаче п пољуби је шапћући: >заборавио сам.« |

Миелпо је да се сјетила његовог покојпог оца. Она му врати пољубац не проговоршвши. Иза тога бпјаше се пешто зампелио, дубоко замшелио.

Глас материн трже га из мисли.

»Не, Мервине, -пе вриједи се борпшти са истином. Промјена мора бшти. Оне чешће паступају, посећи собом радост или жалост, како је воља онога, који их је- одредио. И на крају крајева, видимо да је то добро.«

»Мама,« рече Мервши скоро уплашено »немој више! За што говориш тако 2«

» Добила сам писмо, Мервине, од свога старог пријатеља. У њему су побројапе све промјене од првог нашег пријатељства. 3607 тога толико мислим о промјенама. Кад сам још била дјевојка, виђали смо се често Послије нам се разиђоше путеви и ми се растапемо. Можда смо п нас двоје мислили у тим

младим дашпима, као. ти сад, да су промјене немогуће. =

Па ишак су настале, Мервине, ипак су настале! Хвала Бопу, има једно мјесто, гдје промјене не могу доспјети, али то пије овдје, Мервипе, пије овдје!«

»Али мама, ва што тако говориш» Ти ме плашитш! Та говорши као да је нека промјена већ ту. да што то чинши зе

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

»Ва то, јање моје, тпто је промјена већ на прату, па сам рада да те прије спремим за то. Нијесам мислила о том говорити вечерас, али тако нам се разговор окрену. Та промјена донијеће, надам се, среће нама. обадвома.

»Ш та је то мати “« гласом.

»Иа старих дана душо, о којима сам ти говорила, сјећам се двојице старих људи, који су били пријатељи од најранијег дјетињства. Један је бпо богат а неожењен, други спромах а удовац са одраслом кћери и ожењеним сином. Кивјели су у Лондону. Богати пријатељ, у свом изобиљу, обасипао је поклонима спромашног пријатеља и његову кћер. (и јој је уступпо коње за јахање и много мањих и то њезин отац не би

рече Мервин врло ниским

већих уживања шп угодности, могао. Старпјем сину осигурао је мјесто у гарди и паштао му дјевојку, којом се оженио. Био је сталан посјетилац куће; увијек га је отац радо дочекивао, а кћи га је мало поштовала. Други посјетилац био је. млад човјек, по пмену Карло Дигби. Он је био млађи син лорда Вордлоа, а живио је у Лондону, прије“ пего је почео“ своју дипломатску каријеру. И отац п кћи уживали су у његову друштву. Друговање с њим било је врло значајно п примамљиво за младу дјевојку, која је бпла увијек, мање вшие усамљено дијете — као та Мервине. Од једном престаде их по-

"сјећивати. Прије пего се дјевојка могла пачудити

шта је с њим, отац јој рече да се спрема, јер јој ваља шћи с њим на море, ради промјене ваздуха. Одмах оставште варош. Дјевојка је много жалила за својим пријатељем, а била је и мало увријеђена што јој се пије јавио. Опа је дознала од оца да је добио мјесто п да је већ отпшао у Мадрид. Али на= прасна очева болест пзбаци јој све то из главе. Отац умрије, а. дјевојка. оста сама без хране и бране. Пријатељ њеног оца сажали се на дјевојку, па ма да је било много старији од ње, опет јој понуди своју руку и помоћ у свијету. Она пристане п вјенча се с њим. Осамнаест мјесеци био јој је добар и њежан муж. На један пут се и он разбоље и умрије. Тодине су пролазиле. Послије смрти оца п браће, Карло Дитби

· наслиједи све њихово имање и врати се у Енглеску.

Сад се поново срете е пријатељицом из младости. Старе интимности обнове се.“ Он је мољаше да му буде жена ......- А сад Мервине, имаш ли појма за што сам ти то све испричала 2«

»Не, мама! Врло је занимљиво, али не знам за што си ми то шпричала.«

»Како ме мучи, сине!ј« рече мати смијетећи се. Но смијех брзо итшчезе, чим опази на дјечкову лицу нешто, гито се пије слагало с његовим ријечима.

»„Иепричала сам ти то, душе, јер сва та лица теби су позната. За тим причека мало, па настави полако п јасно. Два стара човјека била су Вилхелм Мидлтоп и — Мервин Линдсеј а дјевојка — Магдалена.