Bosanska vila

Стр. 108

= Ж ж

Настаде дугачки тајац. У мирној тишини љетне вечери могло се јасно чути Мервиново брзо дисање.

Јамачно је стара прича оживјела и старе осјећаје у Магдаленином срцу, јер ове ријечи изговорила је сањиво — више за себе.

»Сјећајући се многогодишњег растанка наваљивао је да га не одбијем! Молио ме да га усрећим, због његове усамљености, изгнанства, и — ја сам пристала, «

Госпођа Линдсеј застаде опет. Мервин је шутио, оборивши главу међу њена кољена. Знајући његову плаховиту нарав, чудила се да је новост саслушао тако мирно. Рада је била знати шта мисли и загледати му мало у лице. Али оно је било сакривено, па јој се учини да је боље не дирати га.

Већ је почела мислити, да се неће у нади преваршти. Учини јој се да је Мервин узвишен изнад свију ситних овјећаја, да је искрен и великодушан, па ће лакше претрпјети искушење. На пошљетку она мора чути шта мисли дијете. За то и милујући га по коси, покуша окренути му лице себи, рекавши милим ниским гласом, пуним материнске љубави и милоште:

»Говори, душо!«

Сад наста призор тако страшан и очајан, да се мати п сувише уплаши и гледаше у њега забезекнута.

»Мати! мати!« зајеча, ломећи руке пи скочи на.

ноге. » 0х, мати! мати! мати !«

Госпођа Линдсеј није га заустављала, нити га је опомињала да се савлада. Дигнувши своје очи звјезданом небу, тихо се мољаше и за њега п за себе, па онда чекаше да се мало умири.

Требало је да се и она умири, јер је била уплашена и преварена у нади, па ако хоћете и мало срдита, што је Мервин показао толико љутње, колико и жалости. Али брзо шшчезе. У њеним очима појави се туга и сажаљење. Кад Мервин погледа њене сјајне пуне суза очи, брзо се умекша, паде јој пред ноге п повика очајним гласом:

»(0х, мама, је ли де, да ти то не мислиш!«

»Ја то не могу рећи, Мервине«.

»Ниски, слатки материн глас проструји читавим бићем његовим. То побуди његову љубав више него икад, а такође и слијепо противљење. Он повика скоро преко воље:

»Ти то нећеш урадити! мрзим !«

»Мервине! «

Уплашен срдитим гласом, који није навикао слушати са усана своје матере, Мервин застаде без даха са сузним очима. Магдалена је устала кад је то рекла, па стајаше према њему, старајући се да задржи љутњу, која се дизаше у њеним грудима.

Мати и син борили су се ко ће надвладати. Магдалена је најпослије побиједила. Помогла јој је велика материнска љубав. Она заборави сасвим на се.

Ја не волим! Ја га

1903. БОСАНСКА ВИЛА. 1908.

Бр. 6.

Мати сједе п повуче дијете себи, алп на њено велико чудо, он одгурну њену руку са свога рамена. То је дубоко увриједи, јер први пут у животу Мервин попусти у љубави и поштовању према њој. То јој је срце парало. За тим се сјети да спусти своје мисли до дјетињих и да све посматра његовом снагом разума. Тако радећи видје погрјешку и видећи је, сажали јој се, а сажаљевајући опрости му.

Она та повуче опет себи, наслони му главу на своје груди и стаде га тјешишти и љубити све дотле, док га не савлада. Мервин изнурен душевним немиром, једва чекаше да на све заборави, па да се мало одмори. У том осјети њене хладне усне на својим врелим очима.

Тако су рече благо:

шутали неколико минута. Онда мати

»Моје спрото дијете, како ми те је жао!“

То је изговорила тако благо пи тако тужно, да зрачак наде пројури опет кроз Мервинове груди, па завика:

Мама, мама! За што то мора бити 7«

Не доби никаква одговора; само се осуше меки пољупци пи миловање по коси.

„Мама, слатка мама, ти имаш мене! Шта ти друго треба 2«

»„ Шта да кажем, дијете моје, шта могу чинити да те утјешим 2

"»Напусти то, ох мама, напусти тој«

»Јадно дијете! Моје драго дијете!«

Њежни одговор, тако дирљив а ипак тако далеко од пштања, тешко паде Мервину, особито када чу одлучни тон, против кога нема апелације.

Магдалена ћуташте, само каткад превлачећи руком преко његове косе. Кад јој се учини да се умирио, проговори опет:

»Сад душо, да говоримо до краја. Испитај сам себе и кажи ми шта те толико платиг Можда ти градиш од мухе међеда. «

Он само јекну тако јако, да Магдалена престаде говорити и готово сва клону. Дубоки уздах оте јој се из груди, јер-увиђаше да Мервин до краја искушава њену љубав.

»Мервине, јеси ли заборавио, да ћеш послије Божића поћи у школу 2«

(јн само затресе главом, као да би хтио рећи: >»како бих могао заборавити таку непријатност 2«

»Јеси ли икад о томе размишљао 2«

„Никад, мати.«

» и имаш снаге, да мореш одбацити од себе све, о: чему не волиш мислити, је лиг Ја држим да је много јуначније свему отворено у очи гледати, него одбацивати.“« |

»Хоћеш ли бити храбар да, за час, погледаш са мном у будућност 2 :

Мервин обори главу ш повуче се малко. али она не клону.