Bosanska vila

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1903.

Не једе ми ништа до бадема, Не пије ми воде без шећера.« Проговара кујунџија Јово: »Не куни ме, Хаџи- Димитрије, Ја ћу грану сребром прековати, Позлатити жеженијем златом, Поднизати ситнијем бисером.« ХИ. Везак везла лијепа ђевојка, Везући је забољела глава. На ђерђев се главом наслонила, Мало трену, ал се брзо прену. Чудан санак уснила ђевојка: Ђе долеће спв зелен соколе, Деснијем је крилом опахнуо, Десним крилом по десном образу: »Не вез' веза, лијепа ђевојко, »Не вез' веза, не купиш чеиза, Ја сам теби чеиз сакупио И бијеле дворе саградио, Без пенџера четири дувара.« Том се санку она осјетила, Па говори својој милој мајци: »УОну мајко везену кошуљу, Коју но сам три године везла, Ја је везла, ти ме, мајко, клела: » > Шћери моја не издерала је!«« Сад је подај спроти ђевојци, Нек се у њој проси ил удаје.« 1 МИ Купи сјело Јован-беговица, Које вече сјело сакупила, То јој вече братац с војске дође. Обуче му женско одијело, Па га води међу своје сјело, Па је сестра брата сјетовала: »Када дођеш међу моје прело, Што је старо, све у руку љуби, (С невјестама у бијело лице, Сђевојкама ђе им менђуш куца. « То је братац секу послушао. Кад је дошо међу њено прело: Што је старо, све у руку љуби, (С невјестама у бијело лице, (С Ђевојкама ђе им менђуш куца.

ОДЈЕНДЕ И ПРИКАЗИ.

Наше народно просвећивање у школској 1901.—02. години. — Изложио Љуб. М. Протић. (Прештампано из »Просветног Гласника.« Београд, 1908. т. Стр, 71.)

А кад дође секи Николиној,

Уједе је ђе јој менђуш куца.

Ал говори сека Николина:

»(0]) Бога ти, Јован-беговице,

Каква ј ово лијепа ђевојка,

Што н' умије с нама да се љуби 2

Говори јој Јован-беговица;

То је моја са села родица

Па н' умије с вама да се љуби,« ХТУ.

Моја мајка и твоја ђевојка,

У з'0 час се на воду састале,

Те се оне своје пронађоше:

Да су оне прво-братучеди,

Па се нама узет не дадоше. ХИ.

Да ми даду Стамбол на продају,

Не бих дала Јова хазнадара;

Синоћ сам га пи без паре дала.

Поручује Јово хазнадаре:

»Удаји се, несуђена Маро,

Мени мајка испроспла злато,

Од тебе је пи виша и љешпа,

И боље је књигу изучила,

И царев би ферман проучила,

И везиру ситну бурунтију«“. ХМЕ.

Кона кону преко башче звала:

Ходи, коно, да ти чудо кажем,

У Јована у шегрта мога,

Везен јаглук па сепета твога,

Исках му га, дати ми га не шће,

Џочињах га, почети не могох,

Куповах га, продати га не шће,

Већ га баца себи у њедарца:

» »Труни, вени мој везен јаглуче Труну руке, које су те везле.«« ХМ.

Коња пење лијепа ђевојка Златном жицом за сребрно коље, Гледао је Али паша с града, Гледао је, па-јој говорио: »Дигни кафтан, лијепа ђевојко, Дигни кафтан да се не уроси,

_ Стр. 113

Руса коса да се не помрси, Ситан бисер да се не окруни.« Проговара лијепа ђевојка:

»и не гледај, Али пашо с града, Ти не гледај мојега кафтана, Нити гледај мојега бисера, Нити гледај моје русе косе; Ти их пашо помрешти нећеш, Већ ти виђи твоју секу Мејру, У које је кафтан до кољена, Руса коса врата не покрила, Од бисера пема ни спомена.«

ХУШ.

(ив је соко полетио,

Моме двору долетио,

Не бих кадра премамити Ни сокола ухватити, Златан би му кавес сплела, Златном жицом преплетала, Кад вечерам да ми пјева, А кад спавам да ме буди: »Устај, Ано, сумбул цвјеће, Нема оног ко те неће, Устај, Ано, мило пме,

За тобом ми срце гине,«

ХАС.

У махали зулумћар ђевојка, (Свој је мали зулум начинила, А највише Јовановој мајци: »Дркни пукни, Јованова мајко, Узећеш ме за Јована свога,“ »Прођи ме се, хазнадар ђевојко, Није мени за женидбе Јово.« »Коно моја, мајко Јованова, Ако ти је што год жао на ме, Ти начини дворе крај мојијех, Крај мојијех боље од мојијех; Заклони ми џамали пенџере, Јопет ће ми Јово долазити, Баш да ћеш га у синџир везати, У синџиру на воду водити,

И јопет ће са мном бесједити И са мном ће шећер каву пшти.«

Прибпљежила Мара.

У новије вријеме појавило се у нашој педа-

гошкој литератури неколико дјела, која свједоче да

се код нас и у том правцу пошло мало напријед, Има их, која излажу теорију науке о васпштању у цјелини (Општа и Посебна Џедагогика од Др. В.