Bosanska vila

испитујући да није и у њеној љубави била така мана.

Али све узалуд! Она би љубила сваког, ко је њега љубио. Па и садашња њена љубав према матери

плод је велике љубави према њему и његову спо-

мену. Зар не почиње и њена љубав према .Мервину

од оног дана, кад га је затекла да се игра са Тоти-

јемг Да је она на Мервинову мјесту, љубила би лорда Вордлоа десет пута више, за то, што је тако усрећио његову матер. Тада се увјери да та мана не лежи у љубави, већ у Мервину самом. Она је нека слаба

'себичност, а себичност је противна љубави.

Чудновато, али и Мервин је мислио тако исто:

У тим мислима сјети се јучерашњих ријечи материних.

Сад му пуче пред очима. »Нећу више никад бити таки!« рекне љутито.

»Сад све видим. Да сам љубио матер као ти Тотија,

не би ми криво било ко јој поклања пажњу. Је ли да не би»« ___>Можда не би „рече Нина благо.

Мервиново држање према очуху те вечери врло је падало у очи. Два пута је одустао учинити матери неку услугу за то, што је видио да лорд хоће то да учини. Мервин оде у кревет срећан и пун нових закључака, али сасвим заборави на исповијест због прелаза!

»Колико се несрећа догодило у лову! Ово је већ трећа у четрнајест дана,« рече Магдалена спустивши новине. »Карло и орле, молим вас будите пажљиви!« 4

»Само да имам прилике,« рече Мервин емијући ве. »Не бој се за ме, до суботе, драга мајко.«

»На коју ћеш данас страну, Карлог« Лорд јој каза, па се окрену Мервину и рече: »Могли би ићи донекле заједно.«

Ловац и пси стајаху спремни. Мервин оде да узме књиге.

>» Шта ћемо ми данас, Нина 2«

»Морам писати мами дуго писмо, тетка Магдалено. Толико вам поручује у пошљедњем писму. Треба да га прочитате.«

Магдалена га узе. Уживала је због материнске њежности, којом је одисало.

»3дбогом, Магдалено!« јавивши се на прозору.

>Збогом Карло! Сјети се моје опомене!«

»Не треба се бојати. Нећу данас закаснити.«

»адбогом, Нино! Гдје је Мервин 2«

Мервин за час истрча однекле и пођоше. Магдалена и Нина гледаху их с прозора. Лијепа слика!

рече лорд Вордло, по-

_ Висок, развијен човјек, с пушком о рамену, красан

дјечак скаче покрај њега, а иза њих ловац и пеи. Тако је мислила жена и мати пратећи их милим погледом.

Таман кад су залазили, Мервин погледа на очуха, а он пребаци руку преко његових плећа. Магдалена се окрену и одахну задовољно.

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 369.

Дан је прошао угодно и брзо. Послије доручка Магдалена и Нина извезоше се. Било је доста посла у вароши, те се вратише скоро у мрак. Кад су се приближиле Глен-Мервину, Магдалена нареди да се потјера брже, бојећи се да муж не дође прије њих. У путу дозна да се још није вратио. Лампе су биле вапаљене и чај готов. Нина и онако нервозна од 60лести узбуни се још више, ослушкујући на сваки звук. То је задржавало од разговора. Магдалена, мислећи да је Нина уморна. уве књигу пи стаде читати.

Нина се завали у столицу и посматраше је. Како је изгледала мирна! Уздану и пожеље да попа буде тако мирна. Само да се нијесу спомшњале те несреће у лову! Глас теткин је сасвим трже из мисли.

»Нина, кад је рекао Карло да ће се вратити 2«

Нина одговори гласом, који одаде њен немир. Леди Вордло уплашена скочи и приђе јој.

»Драго дијете, шта ти јег Је си ли болесна 2« Нина, бојећи се да се п она не уплаши, изговараше се да је уморна. Магдалена клече крај ње и загрли је.

»Кажи ми душо, шта је 2«

»Ах није ништа тетка Магдалено; само будалаштина. Од оне страшне ноћи све ме плаши и... и

»Бојиш ли се што их још нема Не треба се плашити; Мервин је нетачан а и Карло је, чешће, још доцније долазио.«

»Али он је рекао... .«

»Да, рекао је да ће рано престати ловити, али је отишао далеко, па треба времена док се врати.«

Нина се мало умири и завали се опет у столицу.

»Је ли врло мрачно тетка 2«

»Ходи на прозор да видимо! Ваздух ће те мало освјежити и отјерати то уображење.«

Рекавши то, Магдалена приђе прозору, завјесе п отвори га.

Нина приђе. Наслонивши се на провор гледаше у помрчину.

Ваздух је освјежи и осјећаше да је храбрија

За неколико часова ништа се није чуло. Само је шуштало лишће на оближњем дрвећу.

Магдалена хтједе увући главу, кад кров тишину јекну пуцањ пушке ....

Нина се трже и завика: »Ах, тетка Магдалено, тетка Магдалено! Шта то може бити 2«

»Све је добро душо,« одговори Магдалена, али јој је глас некако чудновато звонио. »То је Карло испалио пушку, прије него униђе у куђу. Сад ће бити овдје.«

»Али тај други глас!« рече Нина кроз зубе.

» Шта 2« упшта Магдалена оштро.

»(0х, ништа, ншшта тетка Магдалено! Да затворимо прозор; тако је хладно,« рече Нина дрхћући.

Обје се вратише у топлу собу и свјетлост обасја њихово лице. Нинино је било бљеђе но икад, а Магдаленино друкчије, но прије.

свуче