Bosanska vila

1: за

ар А тран

.. , ке - ~ -

_ Магдалена узе опет књигу, али је није читала. Бурна с се згури. покрај ватре, претварајући се да се срба“ а хтјела. је избјећи Магдаленин поглед.

и еру екивани страх увуче се у Магдаленино срце. Какав се то глас чуо послије пуцња То је глас дјечака у самртном страху или болу. Учини јој се да је то Мервинов глас.

Можда је Мервин, трчећи кући, по мраку и не видећи лорда Вордлоа, дошао на пут баш кад је пукла пушка 2. ...

Али то мора бити само уображење. Нина свакако није то чула, иначе би... и поглед јој паде на згурено дјевојче покрај ватре. дада

Можда је... ох, не, не! Немогућно! Па

вашто онда сједи тако згурена и окренутаг Зашто

не говориг Можда јој је хладно послије стајања на

провору — хладно без сумње!

Шта, ако је п Нина то чулаг Да ли да је пита 2 Али не смједе, да не би чула потврду своје страшне сумње. Ако су обје чуле, онда то не може бити уображење. Чекаће још пет минута, и онда... ако не стигну, питаће је.

Међу тим покушаваше увјерити саму себе, да то није био Мервинов глав, али узалуд! Срце јој је говорило да је то његов глас — тај мили глас, који је био музика њеног живота толике године!

Пет минута, прође, а Нина не проговори. Магда= лена се уплаши да је себична.

Ако је Нину ухватио исти страх, као пи госпођу Мидлтон, онда је лудо пустити је да сама то сноси

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр: 21. и 2

То не смије бити! Ја морам савладати своје

овјећаје да њој помогнем — помисли госпођа.

Притиснувши руком срце и скупивши сву рече:

снагу

_»Нина, ходи овамо!« Госпођа је била храбра жена, али задрхта кад видје, какав утисак учинише њене ријечи. Дјевојче се најприје трже и задрхта; онда устаде и пође, а лице је окренула од ње. Магдалена полако окрене блиједо лице себи и кад јој сагледа очи, закључи да не треба питати за узрок.

>Ти си храбро, мало створење, Нина,« рече јој узевши њене ледене руке. »Сједи душо, па Бемо заједно тугу сносити. «

Нина клону на под, јецајући и наслони главу на Магдаленина кољена. Она је љубљаше ништа не говорећи. »о не ваља... ове нове муке... моје драго дијете. Нећу те питати душо; знамо обје. шта смо чуле. Ипак нећемо губити наде. Можда се уклонио. Ако је то учинио, онда биће овдје брзо. Стрпљиво ћемо чекати још десет минута, па онда... ако не дођу... послаћемо да виде шта се догодило. Немој ништа говорити душо; не помаже говор, него се само моли Богу.« Глава јој клону а склопљене руке и усне додириваху блиједо дјевојачко чело. Дубока тишина владаше у соби. Десет минута, ах, како то идеполако. Шест сати дође и прође а Магдалена и Нина · још осташе непомичне са затвореним очима и склопљеним рукама.

(Свржшиће се).

"(оз" се)“

Кад се спусти вече тихо... (Ва спомен К. С.)

Сад се спусти вече тихо,

= СОпну звјезде златног сјаја, Ја се тужан сјетим, душо, Оних часа пуних раја.

К

у

ИМ у сумрак самац бјежим, Од мајчиног кријућ' гледа

Слатки санак. И ја заспим, И гле, авај, јање моје,

Ја се нађем посред раја, Јер ме грле руке твоје.

Стежу мене руке твоје, Покрај срца срце бије,

М већ крочи нога слаба, Вал ромори, ко да зове, А ко тајни шанат неки. Шуште гране маслинове:

Јест, и оне шапћу мени Да никаква нада није,

Горке сузе, што ми квасе Јагодице лица блједа.

И у мрклу сјен маслине, Која све ми тајне знаде, Клонем, сморен под теретом Ојађене душе младе.

И наричем тужно, горко, Ко пустињак у самоћи, М Богу се зар сажали Те на моје спусти очи

А на усну усна пала МИ џенетски шербет пије.

— Ја сам срећан, срећан много! Шапће моја усна тио.

Ал кад лахор с врба слети,

И однесе сан ми мпо.

Ја угледам грозну јаву Тебе, злато, нитдје није, Буна шуми... свети Боже, На дну њеном дивно ли је!

(ве ми шапњће.. еве ме гони... Збогом чедо најмилије!

И већ вали ноге квасе,

Збогом св'јете, пун горчине! Збогом мајко!.. Збогом, ах не!. Тад се поглед тужан вине,

М кроз густо грање пане

На мој домак пун тишине,

А врелијех поток суза

Низ увехло лице лине. —