Bosanska vila

Бр. 2:

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 97

замоли да позову у двор и сва три брата и све три ћерке, које су сада биле њихове жене. Чим су сестре ступиле испред седога цара, оштро их роди“ тељско око познаде, а нарочито најмлађу.. Један знак на десној руци најмлађе сестре јоп више то потврди, а кад су сестре испричале по сећању какви су им изгледали родитељи им околина, тада се обистини да су оне његове ћерке. Сви се ту провеселише, па их

онда — домаћин = цар са целом породицом и својим дворјанима испрати, са највећим "почастима до саме границе.

Најмлађи брат по жељи царевој, а и самога народа, постаде цар, јер је још једини седи цар био последња мушка глава из лозе, која је тада владала. Оба остала ората постадоше велики државници у братовљевој царевини. :

ја: 502)

К40/ –“ ДИЕ ове у

ОДЈЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Историјска Иедатогика за учитеље п учитељице

српских народних школа; написао Петар Дестолаовић,

управитељ учитељске школе; издање дворске књи-

жарнице Мите Стајића, у Београду: стр. = И 14271 пена 2

__Под натписом > Историја Педагогије« г. Милан Ђ. Милшћевић, још прије тридесет година, написао је о овом предмету једно дјело, које је задовољавало потребе ондашњег времена и стања педагошке науке у нас. По себи се разумије да је од тада, а нарочито у пошљедњој четврти прошлог стољећа, наука о настави пи васпитању учинила големе напретке, како у области новопостављених теорија, тако и у области промјене њиних акспома. С тога је била неодољива потреба, да се савремени васпитач и наставник обавијести о врло важним резултатима тога стручно-научног прогреса, како он у оскудици тог обавјештења не ош био принуђен да по мраку тапка, на голему штету просвјећивања нашег младог нараштаја. Педагошка наука, за вријеме пошљедње четврти минулог стољећа, саразмјерно с другим наукама, у том је времену учинила више напретка него п једна од њих ; пи камо лијепе среће, да смо историју тога. прогреса још и прије добили. Та историја била је врло потребна нарочито код нас, гдје се баш при самом завршетку овог стољећа, у неку руку, било почело попријеко п с неким омаловажавањем погледатп на педагогику, као науку у опште, као и на њене представнике на по се. За историју педагогике у нас пнтересантно је прибиљежити факт, да се њене мраовоље и њени потцјењивачи код нас нијесу јав_ љали само у редовима лајика и необавијештених представника других научних струка, већ, на жалост, пи у редовима оних, који су наставници и васпитачи по позиву.

Ну, та појава, и ако је на први поглед чудновата, опет је са свим природна. Кон. пр. да се чуди снебивању пи забуни самоуких емпиричара на пољу агрономије, кад се у њиној средини јави модерни агроном – акадамичар, који — свој посао отпочне отправљати на основу научних начела, о којима самоук нема ни појма. Исто би тако било смијешно чудити се, што на педагогику и на педагоге попријеко гледају они, који нијесу имали прилике да науче ни саму дефиницију основних појмова, као што су:

ТА А.

ги

антропологија, физиологија, психологија, етика, педагогија, дидактика пили методика. Има и данас још маса таких, који сваки дан с катедре предају науке, а мисле н. пр. да је знати исто што и умјети своје знање другом тредавати, или да је довољно сам васпитам бити, па одмах ће п другога умјети с устјежом васпитавалии. 1] кад такога. »стручњака« зла коб донесе на фотељу министра просвјете, би ли се онда требало чудити томе, кад би он дао тамјаном окадити сва она одјељења министарства просвјете, пз којих је изјурио све педатоге, па њина мјеста попунио лајицима >

Ето у таком времену извјесног инквизиторства против педагогије и педагога код нас јавила нам се „Историјска Шедагогика« т. Деспотовића, који нам лијепо освјетљује ове узвишене норме, аксиоме, идеје, путеве и начине, који су дух људски код свију културних народа очаравали и подизали и срца људска облагорођавали. ( тога нам је дјело г. Деспотовића у толико више дооро дошло.

Што се тиче метода и плана, по ком је г. Деспотовић своју Историјску Педагогику разрађивао, то радо признајемо, да је он у том погледу погодио прави нут. Он је васпитање и образовање сматрао као ошште благо свега човјечанства, око чије су његе и тековине радили еви културни народи. С тога он и није пропустио ни један од ових културних народа, а да не истакне и не прибиљежи оно што је који од њих допринио општем прогресу педагошких теорија п њине примјене. Као што то и треба, писац је главну пажњу скренуо философској страни свог предмета. Њему је главно било, да освијетли историјски раввитак педагошких појмова, аксиома, норама — теорија, почињући од првог им зачела у традицији, па до данашњег им развојног вршка. Биографске п хронолошке елементе писац је у своје дјело. уносио само. у толико, у колико је то у тијесној вези са прагматичким раввитком теорија п систематским излагањем грађе. Ова лијепа одлика штшчевог дјела и јесте оно, што је у велико недостојало досадашњим »Историјама Педагогије«.

Младом васпитачу п наставнику није довољно да зна само то, шта је овај или онај мислио, или говорио, 0 овом или о оном предмету, о овој или оној идеји, или норми, већ њему више треба то, да му се пред очи изнесе сав предмет, сва идеја или норма у својој историјској еволуцији. Васпитне идеје имају свој првашњи коријен дубоко у најнижим сло-