Bosanska vila

Стр. 48

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 8.

стигоше у парк рече јој озбиљно: »Упамти, Цецилија! Никад п никоме не емијеш се јављати на омнибусу! То није лијепо. Мама би се пренеразила кад би чула. Јеси ли разумјела 2«

»Али, тата, то је наш сачија. Он сваке суботе навија сат у нашој школској соби. Тада смо слободне. Госпођица буде у својој соби, а ја се с њим спта наразговарам. (Он је тако добар. Како могу да му се не јавим на улици #«

Све је то изговорила тужним гласом, погледајући на оца, па дода: сат тако добро иде, кад га он оправи.«

Пуковник Мидлтон не хоћаше поздравити познату госпођу, која се приближавала. Но погледавши у Цецилијине невине очи п слушајући у тај мах њене ријечи: »како бих могла презрети свог школ= ског пријатеља 2« он се застиди и врло се учтиво поклони госпођи.

»То је она дама, што је стајала код госпође Степлтон! Зашто је нијеси зауставио и разговарао с њом 2«

»Душо моја, нијесам имао шта разговарати. «

»Ох, ја бих с њом могла много разговарати. Питала бих је за сребрено, морско евињче, за фазана госпође Степлтон и о хиљаду других ствари. Хоћу ли трчати да је вратим, тата 2«

»Госпођа шета, не смијемо је узнемприти.«

Послије тога опет засталпе. Пуковник Мидлтон весело поздрави неког високог, лијепог господина, који му још веселије отпоздрави. Цецилија видје да ће дуље разговарати, па се одмаче п хтједе се наслоншти лактовима на ограду, пошто је видјела још једног господина, да тако стоји. Нину је привукао израз пријатног лица тога господина, који разговараше с оцем пи она га је дуго посматрала.“ Смијао се врло често, а тај је смијех био тако звонак и пријатан, да се и она насмијала више пута. Врло јој је годило кад га је отац позвао сјутра на доручак. Тако је вољела да што више продуже разговор. Мало за тим сретоше им се погледи. Он приђе п рукова се с њом. пуковнику, а њу упшта за име. За тим настави разговор с њеним оцем. Нина опази да је у разговору чешће на-њу погледао. Господин се опрости, рукујући се срдачно с пуковником Мидлтоном. Дигнувши шешир, насмија се на Нину, а то јој је врло годило, пи ако се мало застидила.

»Хајдемо!« рече отац. »Гдје је Цецилија 2«

Нину је копкало да дозна ко је тај господин, али није смјела упштати ко је.

»Цецилија јој поможе, упштавши весело:

»Тата, ко је тај господин 2«

»Душо, шта. ћеш бити мудрија, ако ти п кажем 2

Он се зове лорд Вордло.« Нина устикну зачуђена.

»Он је најбољи сачија. Наш

»То је једна од ваших дјевојчица > рече

»То лорд Вордло! То Мервинов очух!«

Њене мисли о удајп теткиној брво се промијенише. Страховања нестаде. Сад осјети да не сажаљава толико Мервина.

»Ја ћу га звати ујаком« — заврши у себи.

»Морамо већ кући« — рече пуковник, погледавши на сат.

„Кући!“ — одговори Цецилија жалећи. »Натраг

у досадну школску собу. Ах, како је то тешко!«

„Најприје ћемо у дућан, а не одмах кући, па се можемо вратити колима. « |

То је био врхунац радости. Пицилијин појам срећи и блаженству, почињао се и свршавао у кочијама. »У који дућан, тата 2«

»У онај,“ рече, показујући на дућан, с цвијећем, према себи. »Треба ми један цвијет.«

»Ах, то је досадно,“ јер су јој мисли одлетјеле у посластичарницу.

Пуковник Мидлтон отвори врата од дућана.

„Изаберите ми цвијет, дјецо.“ Цецилија метну пред њега. огроман божур. Дућанџија се задовољно насмија, а пуковник мрко погледа, јер није волио да га ико псмијава.

»А, тако нешто!“ — рече, узевши жути ружин пупољак, који му шутећи пружи старија кћи. За тим нареди кола. Цецилија радосно ускочи и намјести се тако, да је могла све прегледати. Кад стигоше кући она нагло отвори врата п хтједе искочити на. тротоар, али ножице јој не бише доста дуге, те бућну у неку локву.

»Децилија, ти си баш у свему неспретна,« рече отац. »Погледај своје ципеле!«

Цецилија погледа уплашено и пожури у кућу, бојећи се да не сретне матер.

___Нина приђе оцу п пожели му лаку ноћ.

>» Шта, зар те вечерас нећу више видјети 2«

»Не, тата, вечерас је велико друштво за обједом.

»На моју душу, на то сам сасвим заборавио. Бојпм се да не закасним.« Пољубивши је, отрча брзо у собу за облачење.

Нина оде у школску собу.“ Госпођица јој каза како је мати долазила да им пожели лаку ноћ. Вели да јој је жао, што их није нашла. Матп се нада да ће сјутра обје приљежније учити, након веселе шетње у парку.

Нина саслуша учитељицу гордом равнодушношћу и оде горе -да се скине. Цецилија ноче брбљати.

»Нина, вечерас долази толико свијета на-објед. Хајдемо на прозор, па ћемо гледати како долазе.«

То им је била најмилија забава. Само те вечери Нинина је глава била пуна мисли о свом рођаку, па на госте није могла ни мислити.

»0х, Нина, ићи ћемо на врх басамака, па ћемо их свију видјети како силазе за ручак.“