Bosanska vila

Бр. 8.

1908. БОСАНСКА ВИЛА 19083.

Стр. 49

Кад су се вратиле у школску собу, било је четврт до осам. То је сувише рано за долазак гостију.

Нина узе књигу и сједе за сто. Цецилија се намјести на прозор. »Ах, Нина, немој читати, јер кад почнеш, не знаш престати.« |

»Да,« рече Нина, која је већ била задуољена у књигу п једва је чула, шта је Цецилија рекла.

УДАх, ти ни мало не пазишљ.« рече Цецилија очајно. Ти само мшелши о тој будаластој књизи, а већ долазе прве кочије. Вољела бих да нема никакве књиге на свијету! Јест, да је нема! Ено их стадоше таман до врата. Да! Отварају кола и ено излази тако гиздава госпођа. Ух, шта је на њој дијаманата! Ено муж казује слузи кад Бе доћи кола.... ено уђоше у кућу. Не; госпођа се окрену и казује да је нешто заборавила. Да ми је знати јесу ли рукавице или лепеза, или друго што. Можда је какав поклон за маму. Колшко траже по колима, па не могу наћи! Уђоше обоје унутра. (0, ево по других кола! Нина, молим те, ходи!« Али Нина не чу ништа, толико се занпјела књигом.

Госпођица, жалећи Цецилију, а мало пи сама увбуђена, придружи јој се. Цецилијино се ћеретање повећавало што је долавило више гостију. Било је испрекидано госпођичиним примједбама.

»Кола с једним коњем! Кола с једни коњем и један »како сте« у њимај« — викну Цецилија. Нина, онај пети, што смо га срели у парку!“

Нина баци књигу пи у часу се створи стре. Таман стшже п видје високог господина, како плати кола шп отрча уз басамаке. Преварила се, то није био лорд Вордло.

»Цецилија, како можеш рећи да је то онај. Он је био висок и лијеп, а овај има ружну, сасвим црну обојену косу, пхи!«

Црна коса није тако ружна. Он је баш доста лијеп човјек. Како је милостиво говорио с кочијашем, кад је, у незнању, стао код других врата, није викао на њега п називао га будалом, као што други чине.«

код се-

Цецилија, Цецилија, викне госпођица, корећи је. ' Цецилија се окрене на прозор, мрмљајући: »није само »како сте« једини лијепи човјек на свијету!“

За Нину је био само једини. Њезине су се мисли врале око Мервина. Вољела је знати што више о томе човјеку. За то се није противила, кад јој је Цецилија предложила, да би могле ићи пи намјестити се на врх басамака. Хтјела је дознати, је ли лорд Вордло у друштву пли не.

Госпођица им допусти само под условом да не галаме, да се чувају да их не виде п да се наскоро врате, јер је било вријеме шћи у кревет. Она остаде да вечера, а можда ће раније п лећи, јер је мрчала глава. Дјевојчице јој пожељеше лаку ноћ, отрчаше и намјестише се у један ћошак, од куд су могле све видјети, а њих нико да не опази.

Врата су од салона била отворена. Оне су могле

зумије се, даће га у школу п«

чути брујање разговора, које би се од часа до часа дизало, а одмах за тим стишало да на ново оживи у ком другом крају собе. Јасни и одлучни глас њихове матере чуо се чешће. Каткад би настала тренутна шутња, па онда би наново забрујало. Чуло се шуштање хаљина, корачање, гласови п смијех. То је било све јаче и ближе, док се друштво не упути низ басамаке.

Изгледало је, да се сваки господин нарочито спремао за то вече, па сваки тражио што више грађе за раговор. Тако су забављали женскиње ћеретањем п веселим разговором.

Нина пи Цецилија не могаху се начудити толиком разговору. »То су брбљавци!« промрмља Цецилија. Сестра је опомену намрштивши се.

Први је ишао њихов отац. Бијаше весео п ша љив па је пзаввао смијех лијепе госпође, коју је водио испод руке. Своју пажњу скретао је на њу п на жути пупољак у рупици од капута. За њим су ишли други, двоје и двоје, већином њима непознати. Био је ш по неки »како сте. Нина је узалуд тражила лорда Вордлоа. Најпослије је ишла испод руке неког страног принца дјечја мати лијепо обучена, крећући се слободно.

Глас јој је бпо јасан п звучан. Разговарала је с принцем страним језиком, који је добро разумијевала њена старија кћи. Ко би из ближе посматрао, примијетио би, да се Нина мало тргла, кад Јој је мати прошла; као-да је у појави и држању матершном било нешто што раздражује дјечји осјетљиви организам. Обрави дјевојачки поцрвењеше, а на крајевима чврсто стиснутих усана појави се нешто, што није било ни страх, ни мржња, ни превирање, али је било по мало од свега тога. Но то све шичезе готово прије него се могло и опазити. Све замијени живахан пнтерес, особито кад допријеше до ње ријечи материне: »Дакле, ви сте упознали лорда Вордлоа. на страни п мислите да је моја заова врло срећна 7« »има једно дијете, али, раТу глас иш-

» ако ш ја мислим«.... чезе у даљини и изгуби се у гласовима, који су долавили из трпезарије.

Да је Нина и даље пратила друштво, чула би много о лорду Вордлоу, јер док се изностшше прва јела, он ш његова женидба били су главни предмет разговора. 0 њему је било опште мшиљење, да је лијен ш примамљив. Које је од њих двоје било сређније, мишљење је било подијељено. Неки су мислили да је срећа на његовој страни, пошто добива тако милу и добру жену. Други, који су сједили подаље од пуковника, мислили су да је срећнија она. Млад човјек као што је лорд Вордло са лијепшм имањем, могао је добити ма коју лијепу лондонску дјевојку. Неки опет, који су сједили сасвим на страни, мислили су да је дијете »камен спотицања. « Неки су опет уживали у постојаној љубави лорда Вордлоа.