Bosanska vila

Стр. 50

»Тако што врло је ријетко у садашње доба.“ Пуковник Мидлтон у своме кругу шриповиједао је читаву историју о томе, а жена опет у своме. Равговор је постепено прелазио и на друге предмете.

Вратимо се мало у школску собу. Скоро је девет сати. Цецилија је отишла у кревет. У пола мра= чној соби сједи Нина сама и чита поред слабе евјетлости. Јо држаше књигу у руци и наслоњена на прозор гледаше на улицу. Није пшмала шта важно видјети. Негдје у даљини свираше оргуља популарну арију; иначе је улица била скоро пуста. Најинтересантније бијаше њено лијепо, мало лице. Чудна је то смјеса: благе, сањишве очи, биле су велика противност стиснутим, малшм устима. Лице суморно и тужно, бијаше сасвим друкчије, него прије по сата _ кад Нина бијаше на врх басамака. Чудновато, да појава материна може створити таково стање. Било је неке противности у нарави материној и кћериној, и тако изгледаше да се неће никад разумјети. Узајамна љубав ш заједница у ошште, стрпљење с једне и поштовање с друге стране, зближило би-их. Али таки осјећаји били су непознати п матери ш кћери.

Допета, Нину п није било лако разумјети. Она је била, као што јој мати каже: »чудновато дијете.« Да јој је Бог на помоћи!

Нина бијаше хладна, поносита, равнодушна!

Да је погледамо шрије него што створимо свој суд о њој.

Јулско се вече приближује крају. Нина се прену па својих сањарија п погледа на школски сат.

Прошло је девет. Остави књигу ш хтједе изаћи из собе, но прије застаде ш изу ципеле. Онда, врло тихо ш некако крадомице, отворп врата, прође ходником, па окрену уз басамаке,

Собна врата осташе отворена. Чује се Цецилијин глас. Она је пјевала, да прекрати вријеме, док јој сестра не дође. Али Нина нагло пројури кроз ходник. Куда ли ћез Још једна врата стоје отворена. Нина застаде мало. Изнутра се чуло смијање и звека тањира, по чему познаде да су дадиље за вечером. (дна се тихо прошуња и униђе у једну пола мрачну

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 8. собу, прву до оне. Застаде код врата, да јој се очи навикну на слабу свјетлост. По великом кревету и три мала зна се да је то дечја спаваћа соба. Велики је кревет празан, а у малим спавају дјеца. У једном је повелик, румен мушкарац око пет година, а у другом, до зида, мала, румена дјевојчица. Не гледајући на њих, Нина приђе трећем кревету и ту застаде. По разбацаној постељи познаде да спавач немирно спава. Лице му је зажарено а дуга плава коса рашчупана. Види се да није давно заспао, а им сад тврдо не спава. У сну по мало бунцаше, изго= варајући ријечи без свезе п често се врпољи. Судећи по лицу могло му је бити најмање три године, али му руке бијаху врло мале и суве, као у најмлађе сестре, која спаваше тако слатко у кревету према, њему. Модре жилице провиде се по блиједом му челу,

А сад бацимо поглед на дијете, које зову »хладно, поносито п равнодушно.« Гдје је та хладноћа, понос и равнодушност, која се опазила кад је слушала наредбе материне, да не смије улазити у ту собу = Гдје је онај чудни поглед превирања, којим је гледала матер на басамацима»> Гдје су она чврсто стиснута, мала уста 2 |

(Све је шшчезло — све утонуло у племените црте жалости, њежности и наклоности према болеснику. Ови душевни осјећајџш огледају се на њеном лицу, кад год је уз свог богаљастог брата.

(на приђе болеснику, наге се нада њ, слуша= јући како дшше. Затим поправи постељу, уздиже му са чела замршену косу, па се још више саге и притисну љубити његов јастук, чаршаф п косу, шапћући: »Лаку ноћ, Тоти, лаку ноћ!« Пошавши из собе застаде јота неколико минута, да се увјери спава ли тврдо. Тоти се није мицао пи она је била задовољна. МИ не погледавши на друге кревете, изађе тако тихо, као што је п дошла. +

(С: дана на дан чинила је она болеснику посјете, а то није нико знао. Госпођица је мислила да је Нина у кревату: Цецилија је држала да је код госпођице. а дадиље су биле увијек за вечером.

(Наставиће се)

"о се)“

(77)

екуа будућност српске дјеце;

тој гКртвовати све си рад; = Снату, живот и богаство И сву срећу, слатки над.

Опјеват ти доброчинства, Ту је моја, мала моћ, Менред луче сунца јарког Уклања се црна ноћ... Пакрац, (Славонија.)

Подито си школу свету Тврд јој темељ ударио, И што год сп оче, имо Све сеп њојзи поклонио.

оепаљА мбне

Попу Јеврему Станковићу.

Поред школе храм Талије, · Ђе се млада Српчад уче, Приказиват славу ђеда Која сије попут луче...

Ја не-славим овдје њега, Овом пјесмом што је вијем Већ величам пјесму своју Са именом његовијем!...

Авдо Карабеговић.