Bosanska vila

Стр. 54

ност догађаја и ствари које сањамо. Ова вера у реалштет престава сна толика је, да неће бити ништа немогуће ако претпоставимо, да примитивни човек, чије су умне моћи биле тако мале, није још ни умео разликовати објекте сна од објеката јаве, да му је изгледало, да у сну нема посла са чистим фантазмама своје душе већ са реалним предметима спољњег света. Претпоставите сад, да таком једном примитивном човеку, који не уме још разликовати објекте сна од објеката јаве, да се у сну јави неко од умрлих му рођака, па ће вам бпти јасно, да такав примитивни човек мора веровати, да је утрли рођак остао жив, само да се уклонио из света јаве, отишао негде на неко далеко место, из кога се враћа само кад он сања. Као што се види, у сну лежи порекло веровања нашвног човека у бесмртност умрлих, ту лежи порекло веровања у духове умрлих људи. И примитивни човек колико уме мислити и опажати, може увидети како између њега, умрлог и живог човека има: ипак неке разлике, пошто су преставе сна много покретљивије и дају се замислити у много невероватнијим стањима и положајима од објеката јаве: отуда веровање, да су тела духова много финија од тела живих људи, и отуда идентифицирање умрлих са фантомима, који се брво јављају и исто тако брзо п ишчезавају. Духови умрлих људи, који се јављају у сну, могу бшти добри али могу бити и зли: зли духови пли демони редовно се јављају у опим сновима примитивних људи, који су проузроковани тешким и спреченим дисањем, и отуда народна вера у море, које долазе у сну и гуше људе.

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 8.

Док у непзбежној илузији веровање у стварност објеката сна, илузији која се обнавља у нама сваке ноћи, лежи на становишту примитивног човека порекло његове вере у духове, дотле у другој особини сна, на име, што се у њему јављају преставе давно прошлих објеката, и што се те преставе јављају у најневероватнијим комбинацијама тако, да те комбинације често личе на догађаје или ствари будног живота будућности, лежи порекло веровања у пророчанску моћ снова. Осим тога и сама вера у духове, који се јављају у сну, повећава ову веру у пророчанску моћ снова. Ако се духови допста јављају у сну, што је природније претпоставити, до, пошто се духови замишљају као савршенија бића, која знају и оно што ми смртни људи не знамо, претпоставља= мо, да нам они непосредно могу дати обавештења о догађајима, који ће нам се десити у будућности, или да нас могу поучити о ономе што се десило у прошлости, а за тим ми сами нисмо у стању дознати да ли се десило илш не. Али и кад је, са развитком људске свести, са постанком науке п филозофије, пи ишчезло више мање и ово веровање у непосредно јављање духова умрлих у сну, ипак се кроз читаве векове држало да душа у сну има магичну моћ да докучи оно што ће се у будућности десити. Осим тога п сама вера у пророчанску моћ снова повећава саму себе тиме, што људи много већу пажњу обраћају словима, те тиме допеста могу често извесне слике да интерпретирају тако, како ће оне привидно одговарати извесним догађајима у животу.

(Наставиће се)

ЈУ

РАД,

СРЛСКЕ НАРОДНЕ УМОТВОРИЦЕ,

" Сибињанин Јанко у Косову.

ојеку купи од Сибиња Јанко,

| по Сибињу и око Сибиња,

Да је води у поље Косово,

А пред војском сестрића Секула. Кад је Јанко покупио војску, Те удари на тевтер војнике, Уписника четерес хиљада.

Па кад једно јутро освануло, Боже мили, на свему ти фала, Стаде јека бијела Сибиња, Ватрубште велике трубаљке,А војничке закукаше мајке;

А диже, се од Сибиња војска; Док ето ти Секулове мајке, Она цвили као гуја љута,

Па се вија брату око врата: »(0, мој брате, од Сибиња Јанко, Не води ми мог сипа Секула, Не остављај мајку самохрану,

М љубовцу младу удовицу;

А још нема ни година дана, Од како сам оженила сина, (стаде јој чедо у срдашцу; (стаде му девет сестреница, Као девет црних кукавица;

А све су му сеје за удаје, Свака брате одвише лијепа.

Ва њих чуо царе Бајазите,

Са свих страна спремио везире, Да зароби сестре Секулове.

Да ми Секул у Косово пође, Турци ће му сестре заробити, МИ љубовцу, младу удовицу

И њезино чедо у срдашцу. Остави ми у Спбињу сина, Барем брате, једно мјесец дана, Доклен сеје на аманет даде, Док се љуби лудо чедо нађе;

Не бил Богдо мушка глава било, Да ја чедо на аманет спремим,

На аманет Русу, ја Ћесару,

Да ми чедо не заробе Турци. Кунем ти се, брате, од матере, Спремићу ти у Косово сина!« Кад је Јанко сестру равумио: »Аја, богме, моја мила сејо,

Не могу ти оставит Секула, Моја сејо, ни једнога дана,

А камо ли тридесет данака.. Ми смо дужни оба погинути,

У разбоју славнога Лазара!

А чула си моја мила сејо!

Кад је пало на Косову царство И жалосне гусле прогуслале,

И гудало, тужно, јадиково, Старци људи пјесме исијевали, МИ уз гусле царство ожалшли,