Bosanska vila

Бр. 8.

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 55

На унуке клетав оставили,

Ко не слуша своје отачаство, Да се знаде све како је било, Како бише, како цароваше,

А како ли царство пзгубише. Знаш ли, сејо, што пјевају људи Од кога смо рода и порода > Од свечева рода Немањића,

Па емо дужни изгинути селе, Доклен тече једнога војника.

А чула си што говоре људи, Кад је царе попго у Косово, Да је царе клетав оставио,

На српскоме роду пи породу, Ко не хтио доћи на заклетву, На Косово, ради отачаства,

На њему ће клетав останути; Па је боље погинути сејо,

Већ у роду клетав да остаје. Не могу ти оставит Секула, Кад би знао да ни доћи неће!« Пође војска од Сибиња града, Јанко свога поведе Секула.

За њим девет пристануло сека, (Свака цвилш као гуја љута

И десета Секулова љуба,

Није шала десет женских глава. Заставише коња п Секулу,

() брату се сеје објесише,

А вранчића коња заставише, Џа не дају с мјеста помакнути, А све гледа од Сибиња Јанко, ЏШа не може сестре раставити. Кад се виђе на невољи Јанко, Меће Јанко у џепове руке,

Па просипа рушпе мљетачкиње, Учини се да није видио.

То гледају Секулове сеје,

Па сестрице дајку полећеле: »(, наш дајко, од Сиња Јанко, Просуше се твоје маџарије!«

А Јанко је једва дочекао, Да од брата. сеје одмакоше.

Јанко таче вранца Секулова, Па уграби сестрића Секула, (стадоше сестре кукајући,

А Јанко им одведе Секула. Оде војска у поље Косово, Таман један данак освануо, Сађе Јанко на воду Ситницу; Сва Ситница мутна пи крвава, А проноси рањене јунаке;

И јуначко крваво оружје. Гледа Јанко у воду Ситницу, Не би л' кога познао јунака, Ја л крваво низ воду оружје, А да види чија гине војска, Ал је војска Лазовић' Стевана, Ал је војска цар-Отмановића 2 Гине војска с обадвије стране, Те Ситница у крв запливала, Носи турске ћурке и саруке. ИМ војводске од злата челенке. Таман Јанко воду загавио,

И за Јанком силовита војска Кад је био води на матици, На матици, на води Ситници, Брдо јечи, а Ситница бучи, Док нанесе рањена јунака, Под оружјем и сјајним токама, Још му мало у животу душа, То бијаше змајевити Вуче,

Из разбоја Лазова Стевана. Ту је Јанко извадио Вука. Изведе га води на обалу, Позна Јанко Гргуревић Вука, Удари се руком по кољену: »Авај, браћо, до Бога милога! Ово главом Гргуревић Вуче. (Сва је српска изгинула војска, А Вуче је рана допануо,

Које никад пребољети неће!« Па та Јанко вином причешћује, Док је Вуче очим' погледао, А до себе Јанка угледао, Мало Вуче говорит могаше:

»0, војводо, од Сибиња Јанко, Је л' ти Секул попто у Косовог Све је царство пало на Секула, Јер је царство на јупацим било, Од како се Урош преставио, Ва погрешку Вукашина крага, Стоји царство на саму јунаштву; То су царство јунаци држали, МИ многи су за њта изгинули, Три војводе, слуге Немањића, За честито царство изгинуше, А вјечиту спомен оставише. Кад су пале три Лазове слуге, Свуд се жалост у царству просула И жалосне гусле прогуслале, Обилића свуда испјевали.

Нек се знаде како изгинуше,

Каку нама спомен оставише. Ми смо брате до вијека дужни, Изгинути, себе не жалити,

А Милоша вазда спомињати, Великога српскога јунака,

И еве друге, што су изгинули, За премило наше отачаство. Данас пало на Секула. царство, Чувај Јанко сестрића Секула! Ако би ти Секул остануо, (Остаће ти на Косову царство! А да би ти Секул погинуо, Пропашће ти царство са Секулом. Наше пасти, а турско остати! Не помаже нама ратовање,

Ми можемо, али Бог не даде! Само брате гинути смо дужни, Ва крст часни и за отачаство, А Бог знаде оде наше царство! Цар је Лаво Богу згријешио, Што погуби змаја од Јастреба На невјеру, у бијелу двору.

(Он нам шћаше одржати царство, Још се држи мало на Секулу. То пзусти па душу испусти.

(Свршиће се.)

Шаљиве народне причице.

Хтио излећи хата, — Кака хата, па Херу иза ушију, пљас!

Херо пане, а тиква се откотрља низа страну, па у једну смреку и ту се разбије. У смреци био зец, па излети из смреке. Херо, то све гледао, па ће пашалији: „Шта учини, да од Бога нађеш, видиш ли какав ми се хат бијаше пзлего, па још онако фин и зекаст,«

Видпо Херо у некака чоека хата, па га упшта: »Бога ти, откуда ти тако добар коње« Онај му одговори: »Ивлего вам га из тикве.« Херо, кад то чује, узме тикву и оде у једну страну, сједе на тикву п поче лећи хата. Наљезе туда некакав пашалија и завиче: „Море, Херо шта то радиш 2«

— Ето, лежем хата.