Bosanska vila

Бр. 8.

Стр. 57

српског народа, чија историја чека још свога гепијалног творца. С тога се не треба чудити што је и писац при писању историјске педагогике српскога народа морао се борити са несавладаним тешкоћама. Ну, при свему томе мора се признати да је он врло равумно уочио све поглавите епохе у културној историји свога народа, као п све њине најславније представнике и чиниоце. Он није пропустио достојно петакнути културни рад првих српских учитеља и просвјетитеља, св. браће Кирила и Методија као и епохални рад велшког српског наставника и просвјетитеља св. Саве. А што писац о томе није казао више, или све што је требало, узрок је у томе што те епохе код нас још нијесу критички освијетљене. Тако н. пр, п ако су се апостолска браћа, Кирило и Методије, међу Србима родили, међу њима узрасли, њима управљали, њин језик у свето богослужење увели п на тај језик Свето Писмо превели куд камо прије но што су се упознали са осталим словенским племенима и њиним нарјечјем; премда је методијевска и ћириловска култура и њина апостолска просвјета — чисто српска просвјета — највећи понос “и највећа слава српска, — опет наши историци пред том проевјетом стоје као пред неком загонетком, те неки ш бБирило-методијевски језик сматрају као неки волапик, којим није нико живи говорио, већ су га ев. браћа измислила, док неки опет држе да је »етаро-бугарски,« и ако Бугари за вријеме првог апостолског рада св. браће на српском превођењу Св. Писма у олимпијском манастиру у Маћедонију, још не бјеху ни ногом крочили; док опет други тај језик сматрају за језик панонских или моравских Словена, који света браћа у то вријеме нијесу још никако ни познавала; јер дотле не бјеху они ни у каквом личном додиру ни са тим Словенима, ни с њиним земљама. Ма да је дакле јасно као бијел дан, да културни рад свете браће представља највиши степен чисто српског народног генија, највиши аманет наслијеђен од прадједова нам, нашу највећу дику и понос народни, — опет наши индиферентни историци-скептичари немају ни воље ни идеалне подобности, да то увиде, усвоје п тај прадједовски аманет чувају п бране од туђинских лакомих отмичара.

Сви признајемо да су Ћирило и Методије оснивачи свесловенске културе у ошште, а хришћанске на по се, те их с тога и прослављамо као словенске апостоле. Ну настаје пштање, да ли је могуће, да су света браћа за хришћанску цивилизацију других словенских племена, на пр. Чеха, Руса, Хрвата и Бугара, учинили више, но што су урадили за просвјећење српског племена, међу којим су се родили, узрасли и свој апостолски рад отпочелиг — Разумије се да нијесу. Па ипак писци наше политичне, културне и хришћанске историје немају довољно патриотских побуда да то увиде. Међу тим Бугари су св. браћу прогласили не само за своје народне првоучитеље, већ и за своје националне покровитеље, те их прослављају највећим и најсјајнијим народним празновањем, док им српека црква још није признала ни права на. црквени празник. И према томе, како да замјеримо писцима историјске педагогике, који своје податке црпу из политичке, куптурне и цркв. историје наше, кад и они најславнију епоху — епоху ћириловеко-методијевског преображаја — посматрају као туђуг — На против писац Историјске Педагогике заслужује признање, што је о тој теми и оволико унио у своје дјело.

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

У колико је то до сад освијетљено историјским испитивањем, писац је такође прилично оттирно обрадио и други најважнији период српске педагошке псторије, — златни период српског просвјетитеља св. Саве. Ну ми смо скромног мишљења, да и тај период треба разрадити још опширније п потпуније. Значај црквених пи манастирских школа у току културне историје српског народа, као што их је свети просвјетитељ основао; од пресудног је значаја био за његов живот, те је у њину историју требало ући дубље и изложити је свестраније пи детаљније.

У цијелом средњем вијеку српска црква била је

културни и просвјетни стожер српског народа; на

том светом извору Србин се вијековима напајао, кријепио, препорођавао и у невољи тјешио. Сав наш савремени културни напредак почива на овој светој подлози историјској. И зато нас испуњава задовољством, што је писац и то лијепо уочио. Само је свакако требало и то израдити много опширније и потпуније. Васпштни чиниоци српског народа, као што су вијековима били српски манастири, њини преписивачи књига, њине штампарије, њин живопис, њина архитектура, — највиднији су моменти историје српског народног васпштања. „Кича, Манасија, Милешево, а нада све Хилендар, та света задужбина Немањина — та српска духовна академија — не смију изостати, а да се не пстакну као света огњишта, која су српски народ вијековима загријевала п освјетљавала му тешке путеве. На нашој светој служби божјој редовно се са ппететом помињу српски просвјетитељи пи учитељи, те је са свим природно да се морају помињати и у историји српског васпитања. (ве би то одговарало фактима, нити би шкодило захтјевима духа рационалности, већ би му баш шшило у прилог.

Такође смо екромног мишљења да се писац требао вшше задржати и код других васпитних чинилаца, која су стољећима и одсудно утицали на развитак ума и срца српског народа, а то су српска задруга, српска слава креног имена, као и јединствени производи српског народног генија, у облику народних пјесама, приповједака и других његових умотвора.

Исто тако у историји српске педагогије не смије остати непстакнут ни онај знаменити утицај, који је по свим, а особпто по јужним крајевима српским вијековима штрила голема просвјета прослављене српске републике дубровачке.

Овим напоменама не мислимо писцу чинити какве прекоре, јер је он готово све наведене моменте у свом дјелу, више мање, додирнуо, — шта више, он је први, који их је пи унио у редове српске педагошке историје. Наша је жеља само, нагласити потребу, да то буде куд камо исцрпније и опширније. И ако знамо да грађу за то није лако прикупити ономе, који је због тога први на ово поље рада изитао; п ако неки моменти историје нашег народног васпитања нијесу још никако ни испитивани, а други врло непотпуно, пли са свим наопако обрађени — ми се опет уздамо, да ће писац својим признатим даром и трудољубљем и у том успјети, те нас у другом издању свога дјела обрадовати још потпунијом српском »Историјском Педагогиком. «

Толико, што се тиче дјела, се погледом на његову цјелину и на распоред грађе му, а с обзиром на појединости и ситније моменте имамо казати ове наше напомене;